Nedelja, 23. januar 2022

Senka Latinović

Kustoski dnevnik: Bijenale mladih – pokušaj prvi

Manifestacija Bijenale mladih po prvi put je održana od 29. jula do 5. septembra 2021. u Beogradu, na više od deset lokacija. Bila sam deo kustoskog i organizacionog tima i provela osam meseci (februar–septembar) radeći na pripremama i realizaciji tog događaja.

Prijava

Nakon što mi je prijateljica prosledila ULUS-ov otvoreni konkurs za poziciju kustosa Bijenala mladih, našla sam se u dilemi. U tom trenutku imala sam 35 godina i nisam bila sigurna da li sam prestara za takvu ulogu. U meni su se borile dve osobe — antiejdžistkinja i mizantropkinja. Iako je konkurs pozivao kustose i kustoskinje do 40 godina starosti, smatrala sam da mi možda nije mesto među mlađim kolegama i koleginicama u ranim dvadesetim. Ipak, antiejdžistkinja u meni je pobedila i pomislila sam i da još imam kapaciteta i snage da se prilagodim i infiltriram u većinski omladinske redove. Nakon mesec i po dana, dobila sam poziv za zoom razgovor sa još dve kandidatkinje, Jovanom Trifuljesko i Teodorom Jeremić. Potajno sam se se nadala da to ipak neće biti eliminacioni razgovor i da ćemo sve tri dobiti priliku da radimo zajedno. Tako je i bilo, kustoski tim u sastavu Teodora Jeremić (29), Jovana Trifuljesko (23) i Senka Latinović (35) je počeo da radi na razradi teme i koncepta bijenala.

S obzirom na činjenicu da je konkurs bio promišljen i dobro napisan, kao i da sam imala uvid u materijal sa javnih priprema, stekla sam utisak da je tim bijenala već veliki i koherentan. Volim timski rad i to je svakako jedan od razloga zašto sam se prijavila na konkurs. Tokom razgovora sa tri člana organizacionog tima, predstavljena nam je ideja velike izložbe koja bi osim u Beogradu bila organizovana i u Nišu, Novom Sadu i Vršcu. Pomenuti su partneri u Španiji, Crnoj Gori, Makedoniji i naš mogući put u navedene zemlje radi razmene ideja i ugovaranja saradnje, kao i solidni honorari. Sve je zvučalo baš kao na svakom početku – too good to be true!

Kustoski tim

Svaka od kustoskinja imala je svoj koncept kojim se prijavila na konkurs. Jovana je pisala o psiho-fizičkoj izolaciji i ograničenim prostorima mišljenja, Teodora o disanju, nedostatku vazduha i zagađenju kao metafori savremenog trenutka, dok sam se ja fokusirala na prefiks post i njegove korelacije sa različitim fenomenima (post-istina, post-kapitalizam, post-humanizam), a posebno su me interesovali pogledi umetnika na post-pandemijsko društvo i razmišljanje na temu post-mladosti, odnosno u širem smislu, pitanje mogućnosti društvene imaginacije i zamišljanja kolektivne budućnosti.

U nekoliko prvih susreta pokušale smo da ova tri koncepta povežemo u jedan, ali kako nam to nikako nije išlo, odlučile smo da ih zadržimo i učvrstimo ih uvođenjem „krovne” teme Zajednički jezik. Ovu temu videle smo kao vezivno tkivo – simbol izgradnje novog kolektivnog tela i uspostavljanja novih i iskrenijih odnosa među svim akterima u ovom procesu. Sam proces formiranja tima i rada sa ljudima bio nam je bitniji od krajnjeg rezultata. Izložba je bila deo procesa – veoma bitan i onaj koji zahteva najviše energije i posvećivanja – ali ne nužno i najvažniji.

Organizacioni + kustoski tim

Javne pripreme za Bijenale mladih počele su leta 2020. godine i u samom početku okupile oko sto mladih ljudi, uglavnom umetnika. U tom periodu, tim je uspeo da definiše osnove ciljeve i načela Bijenala mladih, da aplicira za sredstva na nekoliko mesta (nažalost, ispostaviće se, bez uspeha) i da organizuje seriju predavanja sa stručnjacima iz oblasti kulture na teme koje se tiču pripreme jednog ovako ambiciozno zamišljenog događaja.

Kustoski tim se priključio organizacionom s namerom da bude – deo većeg tima. Želele smo da izbegnemo očekivani hijerarhijski odnos kustos – organizacija & produkcija i da pokušamo da zajednički ravnopravno raspodelimo poslove i obaveze, tako da se niko ne oseća kao da je iskorišćen, isključen ili demotivisan.

Međutim, tako nešto je ipak bilo lakše želeti nego učiniti, jer smo svi svesno ili nesvesno težili autoritetu s kojim bismo mogli podeliti teret briga i obaveza, posebno zato jer smo se od samog početka suočili sa velikim brojem problema. Koncipiranje velike izložbe, pisanje aplikacija, neizvesnost finansiranja, potraga za adekvatnim izlagačkim prostorima, iznalaženje sponzorstava svih vrsta, raspisivanje konkursa, stalni angažman na velikom broju sastanaka, potraga za izložbenom tehnikom u otežanim uslovima…

Počelo je da raste očekivanje da kustoski tim reši ili barem da jasne smernice za rešavanje nagomilanih problema, da raspodeli zaduženja. Mi smo smatrale da to nije samo naš deo posla i da svi zajedno moramo da učestvujemo u donošenju odluka i raspodeli odgovornosti. Ovo nije bio naš lični projekat za koji smo okupile tim ljudi, već projekat kome smo se svojevoljno priključile, baš kao i svi ostali učesnici.

Najveći problem je bio neodstatak osnovnog jezgra organizacionog tima. Učesnici u njemu su se smenjivali, ulazili i izlazili iz tima, bili nedostupni tokom dužih vremenskih perioda i odustajali od angažmana zbog poslova i studija. Od prvobitnih stotinjak učesnika, tim se sveo nominalno na tridesetoro, a praktično na možda dvanaestoro ljudi. U takvoj atmosferi bilo je teško održati visok tempo i konstruktivnu raspodelu rada, jer je uvek negde škripalo i moralo da se kreće ispočetka.

Pod takvim okolnostima, nervoza i frustracija obično počinju da rastu, pasivna agresija se sve češće ispoljava i dolazi do slabljenja timskog duha. U jednom trenutku, dok još nismo imali potvrđena bilo kakva finansijska sredstva, kustoski tim je apelovao na ostatak organizacionog tima da se konsoliduje, da raspodelimo poslove i udružimo snage. U suprotnom bi trebalo razmotriti opciju odustajanja od bijenala. To je možda bio prelomni trenutak kada smo svi shvatili ozbiljnost situacije i kada se unutar tima oformilo jezgro od desetak ljudi koji su, uz kustoskinje, izneli najveći teret rada na Bijenalu mladih i bez čijeg zalaganja se on ne bi mogao desiti. Važno je da ih ovde pomenem.

Tim: Marija Nikolić (umetnica), Bojana Jovanović (istoričarka umetnosti), Anja Jocić (istoričarka umetnosti), Katarina Živković (arhitektkinja i dizajnerka), Dunja Petković (istoričarka umetnosti) Slobodan Sailović (umetnik, priključio se u junu), Ognjen Vuković (istoričar umetnosti) i Danilo Prnjat (umetnik, predstavnik ULUS-a).

Pored navedenog jezgra tima, Bijenalu mladih su veoma doprineli: Dunja Karanović, Milan Đorđević, Nevena Ostojić, Ana Trifunović, Dušan Radovanović, Magda Radojlović Strahinja Gužvić, Nikola Minić, Ana Najkić, Jelica Pejdić, Jelisaveta Rapaić, Marija Stanković, Jovan Turčinović, Natalija Živadinović, Tijana Toševski, kao i arhitektkinje: Senka Radović, Dragana Zorić i Minja Jovanović.

Saradnja s umetnicima

Najlepši i najteži deo celog procesa bila je saradnja sa umetnicima. Svaka od kustoskinja je preuzela komunikaciju sa preko četrdesetoro umetnika čiji su radovi odabrani na konkursu. Organizovale smo i kustoske radionice kao platformu za upoznavanje s delom umetnika i zajednički rad na razvoju njihovih zamisli… (upoznavanje, vođenje kroz kalemegdanske izložbene prostore, razgovor o idejnim konceptima i finalni dogovor o izvedbi rada).

Trudile smo se da od početka budemo javno otvorene u pogledu okolnosti u kojima se bijenale organizuje, loše finansijske situacije, odnosa količine obaveza i broja ljudi u timu. Smatrale smo da je bitno demistifikovati proces rada i probleme sa kojima se suočavamo, kako bismo udruženim snagama doprineli njihovom rešavanju. Ono što smo želele da izbegnemo bio je odnos klijenta i pružaoca usluge (umetnik – kustos/institucija) i odnos nadređenog i podređenog (kustos/institucija – umetnik). Oni su se, naravno, i dalje pojavljivali na svesnom ili podsvesnom nivou, ali nisu bili dominantan obrazac ponašanja. Većina umetnika i umetnica je imala razumevanja za situaciju, podržavala je koncepciju bijenala i bodrila nas da istrajemo. Svakako, bilo je i umetnika koji nisu previše razmišljali o konceptu zajedništva, već ih je prevashodno interesovalo kako da najbolje prezentuju svoj rad, nezavisno od drugih radova, tehničkih mogućnosti prostora, finansija…

Posle svega ipak možemo reći da smo upoznale sjajne mlade ljude i da su se stvorile neke nove veze, pre svega na regionalnoj kulturnoj mapi, ali zahvaljujući internacionalnom karakteru izložbe, te veze su i mnogo šire.

Novac

Prvobitna procena troškova Bijenala mladih iznosila je 40.000 evra, od čega je planirano da se 20.000 evra potroši na produkciju umetničkih radova (po 500 evra za produkciju 40 novih radova i honorare umetnicima), a ostatak novca bi pokrio sve ostale produkcijske troškove i honorare članova tima. Nakon što novac nije obezbeđen na nekoliko većih konkursa (Erasmus +, RYCO), morali smo da odustanemo od ideje održavanja izložbe u drugim gradovima, fokusiramo se samo na Beograd i smanjimo projektovani budžet na 10.000 evra. Od tog trenutka započet je proces targetiranja sponzora i tim je poslao prezentaciju projekta i predlog za partnerstvo na oko 300 adresa različitih kompanija za novčano ili in-kind sponzorstvo. Sa nekoliko kompanija (pretežno iz gaming sektora), organizacioni tim je bio u direktnim pregovorima i podrška je bila vrlo izvesna do samog kraja, što nas je i navelo da projekat i dalje održavamo u ambicioznim okvirima i da ne odustajemo od velikog broja izlagača, izložbenih lokacija i pratećih događaja.

Ceo projekat je na kraju finansiran sa ukupno 650.000 dinara dodeljenih na 2 konkursa Ministarstva kulture Republike Srbije (od toga, 400.000 dinara za produkciju same izložbe, a 250.000 dinara za prateći diskurzivni program). Jedina direktna sponzorska pomoć u poslednjem trenutku je stigla od kompanije Epson u vidu pomoći u štampi promotivnog materijala i pozajmice dela tehničke opreme. Nekoliko javnih i nezavisnih/privatnih institucija kulture (MSUB, FDU, CPN, Hestia, U10, Remont…),  nam je izašlo u susret u vidu pozajmice tehničke opreme, što nam je veoma značilo, imajući u vidu da se paralelno sa Bijenalom mladih održavao Oktobarski salon / Beogradski bijenale i da nam je potraga za opremom oduzela mnogo dragocenog vremena i energije.

Svi članovi tima su se odrekli honorara i radili su potpuno besplatno, koristeći sopstvene resurse (vreme, znanje, lične kontakte, tehniku, novac) i samoeksploatišući se do krajnjih granica. Nedavno mi je ukazano na to da ne bi trebalo koristiti reč samoeksploatacija jer se zapravo radi o borbi. Iako mogu da razumem terminološku problematiku, smatram da u datom kontekstu ova reč ima svoju svrhu. Borba za bolje radne uslove u kulturi je neprekidna. U njoj učestvujemo i sprovodimo je na razne načine, ali treba istaći i to da je samoeksploatacija jedna od posebno negativnih pojava u tom procesu. Iznurivanje; skraćivanje ili uskraćivanje sna; preskakanje obroka; rad u uslovima velikih vrućina u neklimatizovanim prostorima; održavanje sastanaka (bilo preko „zuma” ili uživo) koji traju po 5–6 sati, do kasno u noć, više puta nedeljno i tako mesecima; potpuno zanemarivanje posla i studija, društvenog života i porodice pa i ličnih potreba. Sve to je, uz minimalnu ili nepostojeću novčanu nadoknadu suštinski loše i problematično. To je model ponašanja i delovanja koji se perpetuira i donekle normalizuje kroz niz generacija radnika u kulturi i krajnje je vreme da se o toj temi započne otvorena diskusija, kako bismo možda došli do rešenja – šta i kako dalje? Postoji li granica preko koje se ne prelazi?

Za kraj bih parafrazirala prof. Irenu Ristić, koja je u toku javnih priprema rekla:

Nije lako danas raditi nešto zajedno, zato što je danas sve protiv toga.