PROGRAM

Subota 12. decembar 2020, 18:00

mr Stevan Vuković

Polemike oko pozicije kritike u tekstualnoj delatnosti Miška Šuvakovića devedesetih

U tekstu pod naslovom “Kritika, metakritika, kritika kritike, dekonstrukcija kritike” objavljenom u časopisu Projeka(r)t, 7, Novi Sad, 1996, Miško Šuvaković je kritiku odredio kao “teorijsku i praktičnu disciplinu koja inicira, prepoznaje, artikuliše, prati, posreduje i teorijski interpretira aktuelnu umetničku produkciju i život sveta umetnosti”. U odnosu na umetničku praksu pozicionirao ju je kao ‘drugostepenu’, a u odnosu na istoriju umetnosti i estetiku kao ‘prvostepenu’ praksu, tvrdeći da kritika kroz ‘saradnju sa umetnicima, galeristima, kustosima, izdavačima, publikom i kolekcionarima konstituiše aktuelni i konkretni svet umetnosti”. Istoričar umenosti Jovan Despotović je to određenje doveo u pitanje. U polemičkom tekstu pod nazivom Kritika ’Kritika kritike’, on je osporio i takvu hijerarhizaciju tekstualnih žanrova, kao i logiku njenog spoja sa Šuvakovićevom tezom o pokretačkom potencijalu kritike. Branislav Dimitrijević je potom u tekstu pod nazivom “Post-Post-Anti….”, objavljenom u listu Naša Borba, osporio Šuvakovićeva određenja različitih tekstualnih žanrova, pa i kritike, a umetnici Mirjana Đorđević i Ivan Ilić, sa kojima je tada Miško Šuvaković veoma intenzivno sarađivao, i kao kustos i kao teoretičar umetnosti, dali su intervju, u kome su istakli zahtev da “se ispravi pogrešno isčitavanje, odnosno učitavanje” u njihove radove, kao i smeštanje u kontekst za koji misle da “nije adekvatan”, pri čemu su ta čitanja, učitavanja, kao i smeštanja u kontekste pripisana Šuvakovićevoj tekstualnoj praksi. Šuvaković je potom sve te polemičke tekstove, uz svoje odgovore, kao i reprinte kanonskih izvora na koje su se njegove teze oslanjale, objavio u posebnom izdanju časopisa Projeka(r)t, 11-15, 2001, pod nazivom “Hijatusi modernizma i postmodernizma, jedna teorijska kontroverza”. Ovo predavanje ima za cilj da mapira prostor agona koji se na takav način otvorio kao prostor u kome su iz različitih pozicija preispitivane standardne procedure struke, kao i konsenzusi na koje se do tada u radu kritičara spontano i po inerciji pristajalo. Osim istoriografske, vraćanje na ove polemike ima za svrhu i da se na njihovom tragu iniciraju i nove polemike oko strukovnih, kulturnih, političkih i društvenih uloga kritike. 

Nedelja, 13. decembar 2020, 18:00

dr Jelena Stojanović

Tamo gde humanizam počinje, dogmatizam prestaje:
Hladnoratovsko oko M.B. Protića, 1951-1965.

Tema ove intervencije je kritičko preispitivanje delanja Miodraga B. Protića (1922-2014),  jedne od ključnih ličnosti posleratne jugoslovenske kritike, kulture i umetnosti u kontekstu hladnoratovskih previranja, kritičara čija je delatnost bila jedan od stožera nove, post Agitprop perioda jugoslovenske kulture i umetnosti. Pravnik po obrazovanju, slikar, Protić je svojim kritičarskim radom, odnosno istupima, predavanjima ali pre svega likovnim kritikama u ondašnjim časopisima, predgovorima kataloga, ali radom u polju administracije umetnosti, zapamćen u istoriografiji i kritičarskoj literaturi kao jedan od utemeljivača osobenog tumačenja likovnosti na jugoslovenskim prostorima. Osobeno tumačenje likovnosti u Protićevom kritičarskom radu, je neraskidiv deo – predlažemo – definisanja ondašnjeg post Agitprop tumačenja likovnosti i kulturne politike, kulturne politike u kojoj je i sam po službenoj dužnosti učestvovao, i ne samo učestvovao, već i projektovao infrastrukture za budućnost. Najvažnije posledice tog i takvog delanja su osnovni konceptualni okvir institucionalnog ustrojstva likovnih umetnosti prvo u Modernoj galeriji, potom i u Muzeju savremene umetnosti, obe ustanove u velikoj meri određene Protićevim delanjem i tumačenjem likovnosti. 
 
Hronološki okvir istraživanja se smešta između 1951. godine odnosno kraja Agitprop perioda i početka Protićevog likovno-kritičarskog rada, sve do zvaničnog otvaranja Muzeja savremene umetnosti 1965. godine, čina, koji mnogi istraživači tumače kao svojevrsnu materijalizaciju osnovnih Protićevih umetničko-kritičarskih postulata i definicije likovnosti modernizma u ondašnjoj jugoslovenskoj umetnosti i kulturi.

Nedelja, 27. decembar 2020, 18:00

dr Jelena Vesić

Critica acritica i jugoslovenski umetnički prostor:
Umetnički događaj kao kolektivni čin

Ovo izlaganje se bavi pitanjem recepcije pojma i prakse critica acritica (akritička kritika) Đermana Ćelanta (Germano Celant) u jugoslovenskom umetničkom prostoru tokom šezdesetih i sedamdesetih godina. Ćelantov stav o ulozi kritičara u proizvodnji i evaluaciji umetnosti, originalno iznet u tekstu Per una critica acritica: Inchiesta sulla critica d’arte in Italia (časopis NAC, 1970.) bio je uperen protiv proliferacije “gledišta kritičara” i prakse naknadne  interpretacije, koja je služila demonstraciji moći kritike i svrstavanju singularnog umetničkog rada u “kolekciju”, “depo” i “registrator”. Ćelant u svom tekstu naglašava nužnost saodnošavanja Nove kritike i Nove umetnosti, što su tom trenutku Land Art, Arte Povera, performans i konceptualna umetnost. Kritika je pozvana da odgovori na preoblikovanje odnosa produkcije, izlaganja i interpretacije umetnosti, koja više ne trpi granice profesionalnih ingerencija i prostornih regulacija izolovanih profesionalnih sfera modernističke javnosti, već se “meša sa pustinjom, stenjem, snegom, psihološkim i biološkim rekacijama” i “kamuflira unutar prirodnih i mentalnih elemenata do tačke samoponištenja”. Praksa akritičke kritike podrazumeva da se ne bude  po strani i iznad zbivanja u svetu umetnosti poput nekog sudije, već da se bude uz, pored, i sa umetničkim delom, u akciji njegovog događanja, u kreiranju “javnog momenta” njegovog prikazivanja. Praktično, Ćelant predlaže kustoske, saučesničke i promotivne inicijative koje transformišu kritičku aktivnost u pravcu kolektivno koordinisane akcije ili događaja.
 
Fokus ovog istraživanja nije prevashodno na istoriografskom trasiranju Ćelantovih neposrednih kontakta u prostoru bivše Jugoslavije ili refleksijama njegove kritičke aparature među pojedincima i pojedinkama koji su se bavili kustoskim radom, kritikom i teorijom umetnosti. Reč je radije o principijelnim, idejnim manifestacijama pojma akritička kritika u materijalnoj praksi novog kritičkog delovanja koja se posredno može objasniti ovim  složenim konceptom. Smisao akritičke kritike podrazumeva odmak od kreativnog autoriteta u vidu jedinstvenog, velikog autora, pokazujući da je delo stavljeno pred kritiku već unapred proizvod zajedničkog delovanja i određenog oblika saučesništva u događanju umetnosti.

Nedelja, 3. januar 2021, 18:00

Vladimir Jerić Vlidi

O mogućnosti i nemogućnosti teksta Ješe Denegrija “Jedna nova perspektiva – kompjuteri i vizuelna istraživanja”
(bit international 2, 1968)

Ovo izlaganje se bavi zahtevima koje umetnička istraživanja, novi mediji i umetnički eksperimenti od šezdesetih pa nadalje stavljaju pred kritičare, tradicionalno edukovane u polju likovnih umetnosti, ili u onome što se prepoznaje kao humanistika. Umetnici, inspirisani novim tehnologijama i novim naučnim teorijama produkcije i komunikacije, postavljaju nove izazove kritičarima oličene u zahtevu koji Maks Bens i Abraham Mol objavljuju u časopisu bit international 1  (Zagreb, 1968) i vezuju za ideju progresa kao pre svega tehnološku i merljivu kategoriju, predstavljajući nešto što će inicijalno biti prepoznato kao “kompjuterska umetnost”. Kako piše Kristof Kluč, siže njihovih prvih 130 stranica po pitanju kritike jeste da se “proces umetničke kritike ne može više oslanjati na subjektivna mišljenja, već treba da sledi racionalne naučne kriterijume”.

Polazište ovog izlaganja je jedan kontigentni slučaj vezan za rane kritičarske aktivnosti profesora Ješe Denegrija, povezivanog sa tada novopokrenutim festivalom Nove Tendencije i (potencijalno ponovo kontigentni) kritički odgovor na Molov i Bensov zahtev. Denegri, uprkos okolnostima, piše tekst koji je pre svega relevantan; njegov pionirski poduhvat je nedavno dobio i svoju reafirmaciju kroz izdanje A Little-Known Story About a Movement, a Magazine, and the Computer’s Arrival in Art: New Tendencies and Bit International, 1961–1973 (ZKM/MIT Press, 2011). Centralno pitanje koje se može razmatrati na primeru mogućnosti nastanka ovog kritičkog teksta – postavljeno kao centralno za savremenu kritiku u svetu društvenih mreža i brzine komunikacije koja odavno prevazilazi ne samo granice refleksije već i percepcije – jeste upravo kako jedan kritičar, koji po sopstvenoj izjavi i danas “o kompjuterima zna praktično manje od svakog drugog”, uspeva da u realnom vremenu uspešno odgovori na zadatak pisanja kritike o nečemu što se formuliše kao “kompjuterska umetnost”. 

Subota, 9. januar 2021, 18:00

dr Maja Ćirić

Autoriteti  kao tvorci događaja u ustanovi umetnosti: Katarina Ambrozić, Irina Subotić i Biljana Tomić 

Cilj predavanja je identifikacija ključnih poduhvata tri istaknute protagonistkinje istorije umetnosti i umetničke kritike, putem kojih su menjane ustanovljene umetničke vrednosti i proizvođeni novi okviri tumačenja i shvatanja umetnosti. Pod poduhvatom  se podrazumeva događaj u smislu u kojem ga je  Badju (Badiou) definisao kao intervenciju naspram ustaljenih situacija, a karakter ovih poduhvata biće materijalno dokazan na osnovu  dokumentovanih susreta, tekstova i izložbi. Autentičnost poduhvata ili događaja ovih akterki ostvarena je na osnovu njihovog analitičkog razumevanja zatečenih situacija institucija umetnosti unutar kojih su delovale, njihove sposobnosti za preobraženje postojećeg kanona putem mekog prilagođavanja sa ciljem unapređenja standardnih situacija u autentičnu intervenciju. Umesto monografskog istoriografskog pristupa i “kulta ličnosti”, fokus ovog predavanja je na društvenim efektima pojedinačnih događaja  u istoriji; na oblicima ospoljavanja autentičnih autoriteta spram ustanovljenih vrednosti, na osnovu ličnog poimanja ustanove, kao i artikulacije društveno političkih pozicija i afiniteta. Dok su prakse Katarine Ambrozić i Irine Subotić konvencionalnije, pošto su bile uslovljene sporijim ritmom muzejskih infrastruktura kojima su pripadale, praksa Biljane Tomić može se odrediti alternativnijim pristupom, a koji je dodatno podržan značajno fleksibilnijim kontekstom Studentskog kulturnog centra. Iako sasvim različite po karakteru, delovanje ovih protagonistkinja odlikuje kosmopolitizam i talenat za međunarodnu diplomatiju, te ih možemo smatrati ključnim tvorcima novih uodnošavanja umetnosti i društva. Tokom predavanja biće razmatran značaj i uloga rodnog identiteta za generisanje drugačijih praksi pomenutih protagonistkinja u profesionalnom prostoru patrijarhalne moći (Lazar Trifunović, Miodrag B. Protić) ali i slobodnijem prostoru ravnopravnosti.
 

Subota, 16. januar 2021, 18:00 

mr Dejan Vasić

Primenjena kritika Dunje Blažević

Dunja Blažević je kao urednica, a kasnije i kao direktorka, vodila jednu od najvažnijih ustanova za promovisanje savremene umetnosti u Jugoslaviji, Studentski kulturni centar (SKC) u Beogradu od 1971-1981 godine. Njen urednički rad u Galeriji SKC-a od 1971. do 1975. godine bio je usmeren na detektovanje, razvijanje i izlaganje (novo)avangardnih pojava na lokalnoj i međunarodnoj sceni. 
 
Od 1981. godine, Blažević deluje kao producentkinja programa “Petkom u 22” i “Druga umetnost”, sa fokusom na savremenu umetnost, istorijske i neo-avangarde. Iz ovih programa izrasta “TV Galerija” (emitovana od 1984. do 1991. godine) koja predstavlja važan dokument interdisciplinarne i angažovane kustoske prakse u mediju tadašnje broadcasttelevizije.  Program je tematski bio usmeren na razumevanje savremene umetnosti u širem smislu, od istorijskih avangardi, Nove umetničke prakse, pa do “novog talasa” u muzici. Sa “TV Galerijom”, Dunja Blažević uslovno rečeno napušta vođenje likovnog programa unutar konvenconalnog galerijskog prostora, odnosno, prema njenim rečima, “nastavlja kustoski posao koji je započela sedamdesetih menjajući samo medij putem kog deluje”.
 
U periodu od 1991. do 1996. godine živela je u Parizu, gde je nastavila da se bavi likovnom kritikom i kustoskim radom, da bi 1997. godine došla u Sarajevo kao direktorka Soros centra za suvremenu umjetnost, kasnije preimenovanog u Centar za suvremenu umjetnost, Sarajevo. Kao kustoskinja i producent Blažević i u ovoj sredini deluje u pravcu “primenjene kritike”, utičući na razvoj lokalne scene i uvezujući je sa globalnim tokovima savremene umetnosti. 
 
Delovanje Dunje Blažević od sedamdesetih godina XX veka do prve dekade dvehiljaditih odvijalo se u promenljivim uslovima proizvodnje umetnosti, kritike i teorije – kontekstualno, medijski, društveno-politički. Putem razgovora o metodu i dometima “primenjene kritike” otvaramo pitanja kontinuiranog pružanja podrške eksperimentu i novim produkcijama u umetnosti, kao i pitanja internacionalizma jugoslovenske umetnosti.