Jedan od najvećih kritičara XX veka, Valter Benjamin (Walter Benjamin), video je kritiku kao “stvar pravilnog distanciranja”. Posmatrajući društveni razvoj kao stvar konstantnog ubrzanja, Benjamin donosi odluku da se o kritici mora govoriti u prošlom vremenu, kao o ostatku jednog prethodnog sveta, u kojem su se uvažavale “perspektive i očekivanja, i u kojem je još uvek bilo moguće zauzeti stav”. Kako savremenost svedoči, umetnost neće ostati imuna na ovakva kretanja; sada razumevana kao društvena avangarda, a ne više kao jednostavna hronika ili sofisticirana refleksija postojećeg, zadatak kritike postaje ubrzati ubrzanje samo.

Ovo izlaganje se bavi zahtevima koje umetnička istraživanja, novi mediji i umetnički eksperimenti od šezdesetih pa nadalje stavljaju pred kritičare, tradicionalno edukovane u polju likovnih umetnosti, ili u onome što se prepoznaje kao humanistika. Umetnici, inspirisani novim tehnologijama i novim naučnim teorijama produkcije i komunikacije, postavljaju nove izazove kritičarima oličene u zahtevu koji Maks Bens i Abraham Mol (Max Bense, Abraham A. Moles) objavljuju u časopisu bit international 1  (Zagreb, 1968) i vezuju za ideju progresa kao pre svega tehnološku i merljivu kategoriju, predstavljajući nešto što će inicijalno biti prepoznato kao “kompjuterska umetnost”. Kako piše Kristof Kluč (Christoph Klütsch, 2005), siže njihovih prvih 130 stranica po pitanju kritike jeste da se “proces umetničke kritike ne može više oslanjati na subjektivna mišljenja, već treba da sledi racionalne naučne kriterijume”.
 
Polazište ovog izlaganja je jedan kontigentni slučaj vezan za rane kritičarske aktivnosti profesora Ješe Denegrija, povezivanog sa tada novopokrenutim festivalom Nove Tendencije i (potencijalno ponovo kontigentni) kritički odgovor na Molov i Bensov zahtev. Naime, profesor Denegri, koji sve do danas ne koristi kompjuter, jedan je od prvih kritičara, ne samo iz naše sredine, koji se upušta u pisanje teksta o “kompjuterskoj umetnosti”. U pitanju je tekst “Jedna nova perspektiva – kompjuteri i vizuelna istraživanja”, objavljen već u sledećem broju istog časopisa, bit international 2 [1968, str. 3-8.]. Iako je Jugoslavija u to vreme bila jedna od svega šest zemalja koja je razvila sopstveni “superkompjuter” (CER-10, IBK-Vinča / Institut Mihajlo Pupin, 1960) i sredina u kojoj su postojali umetnici koji su se aktivno bavili kompjuterom kao umetničkim sredstvom (ili,  “operativnim postupkom”, da upotrebimo izraz prof. Denegrija) – kao npr. Vladimir Bonačić, koji je ipak imao i elektrotehničko obrazovanje – u to vreme je razumevanje tehnologije i potencijala kompjutera bilo ograničeno na uzak krug eksperata iz domena matematike, fizike, lingvistike i novoustanovljene “kompjuterske nauke”.

Denegri, uprkos okolnostima, piše tekst koji je pre svega relevantan; njegov pionirski poduhvat je nedavno dobio i svoju reafirmaciju kroz izdanje A Little-Known Story About a Movement, a Magazine, and the Computer’s Arrival in Art: New Tendencies and Bit International, 1961–1973 (urednica Margit Rosen, ZKM/MIT Press, 2011). Centralno pitanje koje se može razmatrati na primeru mogućnosti nastanka ovog kritičkog teksta – postavljeno kao centralno za savremenu kritiku u svetu društvenih mreža i brzine komunikacije koja odavno prevazilazi ne samo granice refleksije već i percepcije – jeste upravo kako jedan kritičar, koji po sopstvenoj izjavi i danas “o kompjuterima zna praktično manje od svakog drugog”, uspeva da u “realnom vremenu” uspešno odgovori na zadatak pisanja kritike o nečemu što se formuliše kao “kompjuterska umetnost”. 

EKSKLUZIVNO NA AICA SERBIA: Novi tekst u kojem se dr Ješa Denegri iz današnje pozicije osvrće na svoj originalni esej, “Naknadni komentari povodom teksta Jedna nova perspektiva: kompjuteri i vizuelna istraživanja iz 1968. godine“, možete da pročitate ovde.