„Sanjari“ – Oktobarski salon – Beogradsko Bijenale 2021.

Kada je programski odbor 57. Oktobarskog salona 2018. godine zajahao sam rep talasa bijenalizacije sveta umetnosti, koji je sve kontinente zapljusnuo još pred kraj prošlog veka, i stručna i laička javnost se zapitala šta će to lokalnoj sredini da donese.

Nagađanja su bila da to može biti uključivanje u međunarodne umetničke tokove i veći upliv lokalne scene u njih, kao i priliv stranih umetnika, kustosa i galerista, sa simboličkim kapitalom koji donose i radovima koje bi lokalno proizvodili i možda po neki ostavljali u javnim zbirkama i urbanom prostoru grada. Sanjarilo se o tome da će Bijenale da doprinese i pozitivnoj promeni imidža Beograda, kao grada koji bi strateškim ulaganjem u prostornu, tehničku i ljudsku infrastrukturu mogao da Bijenale uspostavi kao instituciju koja bi globalnoj kulturnoj javnosti svake dve godine prestavljala novu vrstu uvida u umetnost regiona, i doprinela tome da Beograd bude na putu da postane regionalni umetnički centar, kao što su to dobrim vođenjem svojih bijenala pre par decenija postala, pa potom i Istanbul, pa Kvandžu, i mnogi drugi. U nekim još luđim snovima to Bijenale je viđeno kao platforma za eksperimente sa formatima izlaganja radova umetnika i produkciju raznih novih tipova prostorno i kontekstualno specifičnih umetničkih praksi, pa čak i kao mesto stalnog stvaranja novih alternativa tradicionalnim muzejskim izložbama, festivalima i sajmovima umetnosti.

Na žalost, ovogodišnji, 58. Oktobarski salon, koji se prvi realizuje sa pod naslovom „Beogradsko bijenale“ nam je umesto dodatnog podsticaja za snove o tome po čemu bi to Bijenale bilo drugačije od drugih doneo samo nekoherantno nabacan skup radova na temu sanjarenja, sanjanja, snova i snoviđenja.

Naziv „Sanjari“, pod kojim se vodi Oktobarski salon – Beogradsko Bijenale 2021 kustosi obrazlažu pričom o različitim svetovima povezanim slobodnim asocijacijama, pri čemu je te njihove asocijativne tokove teško pratiti, jer nisu uspeli da razviju izložbeni format u kome bi oni postali očigledni. Fragmentarnost u postavci, pritom, ne deluje kao da je proizvod otporu nekom totalitetu jedne ideje vodilje i otvaranja ka mnoštvenosti, već rezultat nedostatka bilo kakvog njihovog specifičnog stava o odnosu rada sna i umetničkog rada. Kada se poredi, na primer, sa 26. Memorijalom Nadežde Petrović, iz 2012, koji je nosio naziv „Dubok san“, to sve postaje očiglednije. Jelena Stojanović, umetnički direktor i selektor tog izdanja Memorijala radove koje je u tu izložbu uključila dovela je u vrlo jasan odnos spram stava Internacionale letrista o odnosu umetnosti i društvene, ekonomske i političke krize, kritikujući sve one zaspale umetnike koji ne uspevaju da ostvare kontakt sa publikom i istorijskim događajima svog vremena. Na ovogodišnjem Beogradskom bijenalu takvi umetnici ne samo da nisu kritikovani, već je njihov način funkcionisanja predstavljen gotovo kao vekovni usud umetnika.

Ne mora nužno svako Bijenale da ima tematsku koherenciju i dobro sprovedenu postavku, ako proizilazi iz istraživačkog rada na terenu koji rezultira komparativnim pregledom aktuelnih umetničkih praksi na globalnoj sceni i u sredini gde se izložba postavlja. Može se, takođe, čak u potpunosti izbeći integrativna vizija kustosa, jer se izložba može generisati i kroz radionice sa umetnicima bez ikakvog unapred projektovanog ishoda. Kustos ili kustoski tim takođe može biti u potpunosti usmeren na različite segmente publike i njihove kulturne potrebe, te stoga i tematski okvir, kao i selekciju autora i radova izvesti iz saznanja o tome šta koji segment publike aktivira, i uključuje u proces.

Na žalost, na ovogodišnjem Beogradskom bijenalu nijedna od tih alternativa nije ni pokušana, za razliku, recimo, od Bijenala mladih, koje je u istom periodu razvijano u okviru ULUS-a i trenutno se može videti u Umetničkom paviljonu Cvijeta Zuzorić i nizu drugih prostora u Beogradu. Bijenale mladih je kustoska izložba nastala kroz veoma kompleksan istraživački i debatni proces, sa budžetom od svega jedan posto budžeta Beogradskog bijenala, ali sa velikim ljudskim resursima koji su maksimalno efikasno investirani, za razliku od budžeta Oktobarskog salona, koji je uglavnom preliven na račune komercijalnih galerija od kojih su pozajmljivani ili iznajmljivani radovi.