Subotica je multikulturalna sredina u kojoj savremena umetnost i stvaralaštvo imaju značajnu ulogu. U njoj je 2013. godine osnovan prvi regionalni festival gifova GIFEST koji promoviše umetničko izražavanje u formatu novih medija. Pored toga, subotički Gradski muzej je producirao nekoliko izložbi o konceptualnoj i savremenoj umetnosti, kao što su izložba „Grupa Bosch+Bosch i Subotica: 50 godina od osnivanja“ (2019/2020, kustosi Ljubica Vuković Dulić i dr Olga K. Ninkov), mulimedijalna izložba „Memento“ Lee Vidaković (2019), ili izložba „Seme“ Adrien Ujhazi i Imrea Vinklera (2017). Savremeno stvaralaštvo u Subotici nastaje u širem kulturnom kontekstu koji čine institucije i organizacije kao što su Centar sa savremenu kulturu i umetnost, Udruženje građana „Klara i Rosa“, Fondacija za omladinsku kulturu i stvaralaštvo „Danilo Kiš“, društveni centar i galerija Klein House, Sokolski dom sa dečjim pozorištem, i drugi kulturni centri. Od posebnog značaja za savremenu umetnost je Savremena galerija koja je programski potpuno posvećena savremenom stvaralaštvu.

Savremena galerija je bila osnovana 1962. godine kao institucija „Likovni susreti – Palić“, centralna dokumentaciono-muzejska ustanova jugoslovenskih galerija čiji je glavni zadatak bilo praćenje, prezentovanje publici, a kasnije i arhiviranje i čuvanje u kolekciji najznačajnijih radova produciranih na likovnim kolonijama u Jugoslaviji tokom tekuće godine. Vremenom, fundus je rastao i on sada broji 1400 umetničkih dela koja su raspoređena u četiri zbirke – Zbirku crteža i grafika, Zbirku slikarstva, Zbirku keramike i skulpture i Zbirku novih medija. Galerija je fokusirana prvenstveno na izložbeni program, ali organizuje i radionice, predavanja, filmske večeri, koncerte, promocije knjiga vizuelne poezije, seminare kao što je na primer „Mi i oni drugi – nevidljive mape Subotice“ (jun 2019) koji su vodili Grupa 484 i istoričar Mirko Grlica, sa temom uticaja iz inostranstva na razvoj društvenog, ekonomskog i kulturnog života Subotice. Pored toga, 2018. je bila organizovana prezentacija Maneka, magazina nezavisne kulture, uz razgovor o kulturi, politici i kulturnoj politici u kojem su učestvovali Luka Knežević-Strika, predsednik UO Asocijacije Nezavisna kulturna scena Srbije (NKSS), Virdžinija Đeković, radnica i istraživačica u kulturi iz udruženja Tačka komunikacije, član UO NKSS Petar Mitrić, producent, i Branislav Filipović, sociolog. Galerija je time pokazala otvorenost da učestvuje u dijalogu o temama kao što su umetnička produkcija i nezavisna kulturna scena, kao i da u isti dijalog uključi svoju publiku.

U programu Savremene galerije većim delom su zastupljene samostalne izložbe, te su poslednjih nekoliko godina izlagali diSTRUKTURA, Ivana Ivković, Nikola Džafo, Nikola Radosavljević, Karkatag kolektiv, Adrien Ujhazi, Tibor Lazar, Korina Gubik, Saša Tkačenko, Aleksandra Dević, Kornelija Nađ, Andreja Petraković, Vanja Subotić, Bojan Radojčić, Aleksandar Botić i drugi. Pored toga, zastupljene su i problemske, interdisciplinarne, internacionalne i tematske izložbe i projekti. Tako je marta 2020. godine bila postavljena izložba radova autorki iz kolekcije Galerije (kustoskinja Tamara Kucor), a od interdisciplinarnih i problemskih projekata, izdvaja se izložba „Maja-art & Gerontološki centar Subotica“ održana juna 2018, kao i izložba Edite Kadirić i Maje Rakočević Cvijanov „Lady Of Hormones“ koja je u Savremenoj galeriji bila postavljena septembra 2019 (kustoskinja Nela Tonković), a u proširenom vidu u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine u Novom Sadu oktobra 2021. (kustoskinja Suzana Vuksanović).

Od recentnih internacionalnih projekata izdvaja se izložba „Image Mouvement. Paris–Subotica“ koja je bila postavljena tokom septembra 2021. godine u Savremenoj galeriji, dok je u izmenjenom obliku projekat bio predstavljen u Galeriji „Rivoli“ u Parizu. Tematizujući pokretnu sliku kroz različite umetničke prakse izložba je u Subotici prikazala radove jedanaest umetnika i umetnica iz oba grada, dok su kustoskinje izložbe bile Žuli Daluš (Julie Dalouche) i Nela Tonković, uz asistenciju Jelene Grujičić. Kada su u pitanju izložbe koje tematizuju odjeke određenih umetničkih pravaca u savremenom stvaralaštvu, izdvaja se izložba „Pop art i odjeci: This is Today“ koja je bila postavljena tokom decembra 2017. godine, a čiji je kustos bio Miroslav Jovančić. Na izložbi su bili prikazani radovi Danijela Babića, Tadije Janičića, Emila Kadirića, Tibora Lazara, Aleksandra Leke Mladenovića i Janoša Tarka. U nastavku teksta, fokusiraćemo se na izložbu „Forme koje seku život“ kojom se Janoš Tarko ponovo predstavio subotičkoj publici, krajem septembra i početkom oktobra 2021. godine. Od bogatog programa Savremene galerije, za prikaz smo odabrali format samostalne izložbe radije nego grupne jer smatramo da je značajno problematizovati od kakve je važnosti sagledavanje rada jednog umetnika u ‘iščašenoj’ realnosti tokom pandemije, pogotovo kada je taj rad deo doktorskog umetničkog istraživanja.

„Forme koje seku život“ / Osvrt na izložbu Janoša Tarka

Janoš Tarko (1980) je novosadski umetnik koji radi u domenu slike, grafike, skulpture, muzike i pedagoškog rada. Imao je do sada 38 samostalnih izložbi i učestvovao je na preko četrdeset grupnih izložbi u Srbiji, Sloveniji, Hrvatskoj, Slovačkoj, Kanadi i Meksiku. Njegovu izložbu „Forme koje seku život“ kojom se predstavio subotičkoj publici čine radovi u tehnici akril na platnu, crtež, kombinovana tehnika, kolaž, asamblaž i intermedijalna umetnost, nastali u periodu od 2006, dok najnoviji radovi datiraju iz 2021. godine. Kako primećuje istoričar umetnosti Nebojša Milenković, autor uvodnog teksta za katalog izložbe, ovako hronološki koncipirana izložba daje dobar uvid u razvoj umetnikovog izraza – od novog brutalizma, odnosno neo-eksprezionizma sa ponegde prisutnim uticajima Baskijata, preko izraza koji bi se mogao uporediti sa umetnošću grafita i pop-artističkom dekorativnošću, do kolorističkog i geometrijskog redukovanja na najnovijim slikama.

Izložba „Forme koje seku život“ predstavlja stoga malu retrospektivu u srednjem dobu umetnika putem koje imamo uvid u sve ono što je prethodilo njegovom umetničkom istraživanju u okviru doktorskih umetničkih studija, a koje ide u pravcu intermedijalne umetnosti (haiku + akril na platnu). Izložba nam daje uvid u glavne odlike Tarkovog stvaralaštva, kao što je upotreba figuracije, koja vremenom dobija stilizovaniju i apstraktniju formu, a potom upotreba jarkih boja i čistih površina koje rezultiraju izrazom koji je pročišćen do te mere da bi se mogao svrstati u vrstu grafičke komunikacije. Figure kod Tarka često liče na piktograme, a čak i predstave nematerijalinih pojmova kao što su ljubav, kosmos ili smrt, dobijaju stilizovane, gotovo grafičke forme. Ako Tarkovo stvaralaštvo sagledamo fokusirajući se na komunikativni aspekt njegovih radova, zanimljivo je sagledati šta nam sve ti radovi govore. Da li je to samo ono što umetnik želi da nam prenese, ili nam pak komuniciraju koliko smo se kao publika promenili tokom poslednje dve godine života tokom pandemije?

Kada govorimo o savremenoj umetnosti, uvek imamo na umu i ono sa čime je ona savremena, bila to migrantska kriza, ili uplitanje poljske katoličke crkve u medicinu, ili korupcija u post-komunističkim zemljama. Protekle dve godine među stanjima koja su obeležila savremenost svakako je i pandemija izazvana virusom COVID-19, a koja je od svih drugih obeležja savremenosti ostavila možda najveći trag na svima nama. Mere u borbi protiv pandemije uključile su niz restriktivnih mera koje su nastojale da održe svet kakav je bio pre toga, ali su ga u suštini bitno izmenile. Te globalne mere su nam kolektivno i pan-nacionalno izmenile društvene aktivnosti, komfor, načine komuniciranja, kretanja; sve je, pa čak i pravo na svež vazduh, postalo manje važno od prava na život. Strah da će nam virus oduzeti nekog bliskog ili daljeg iz naše okoline postao je vrlo brzo normalnost. U takvom kontekstu, neizostavno smo se izmenili i mi sami. Izmenio se način na koji osećamo, saosećamo i promišljamo umetnost, bilo da smo umetnici ili publika.

Kada je Tarko u pitanju, njegove radove koji su nastali tokom 2020. i 2021. karakteriše suptilna referentnost prema aktuelnoj pandemiji putem motiva, haiku zapisa ili samih naslova radova. Tako slika Dani koji su nestali prikazuje ljudsku figuru (ljudsku egzistenciju) svedenu na piktogram, u beloj sobi poput improvizovanog bolničkog šatora, dok se kroz prozor vidi zelenilo koje ovoj figuri nije dostižno. Belina bolničkog okruženja jasno razdvaja prirodno okruženje od ležeće figure koja nema snage ni ruku da podigne, a možda nije ni svesna da su priroda i sasvim drugačiji život tako blizu, već iza prozora. Isto tako, asamblaž Umetnik je odsutan (2020), koji prikazuje patike na podu, nije samo aluzija na performans Marine Abramović, nego i izjava o nemogućnosti da umetnik bude prisutan i da ima interakciju sa publikom u vremenu kada su se otvaranja izložbi i vođenja održavala bez prisustva publike.

Reference na pandemiju su vidljive i u haiku zapisima koje Tarko kombinuje sa slikama i crtežima od 2021. godine, a koje su na izložbi „Forme koje seku život“ prvi put prikazane javnosti. Te refence nisu nikada direktne i njegovim radovima daju širu relevantnost koja prevazilazi pandemijski kontekst u kojem nastaju, ali kada gledamo i čitamo te radove, ne možemo a da ne pomislimo na vreme u kojem nastaju. Tako, uz rad Ne biće, čitamo „Ne diši / Ne mrdaj / Ne postoji, samo budi živ“, koji ne govori direktno o pandemiji, ali svi koji se sećamo njenog naglog izbijanja možemo da se prepoznamo u ovim rečima. Uz Težinu čitamo: „Minijaturni trenuci / Kameno  postojanje / Plišana osećanja“ što opet podseća na frangmentiranost života, odlučnost da se preživi i emotivnu ranjivost tokom poslednje dve godine. U haiku zapisima iz najnovijih radova takođe čitamo zapise kao što su „postojali smo“, „večnost je prolazna“, „nismo se očuvali“. Oni se mogu odnositi na mnoge situacije, ali svima su nam bliski upravo zbog pandemije.

Pandemija je tako, u različitim svojim fazama, promenila mnogo toga u savremenoj umetnosti – mogućnost prisustva umetnika pred publikom, okolnosti u kojima umetnici rade i u kojima se susrećemo sa umetnošću, ali i efekat koji umetnost ima na nas. Ova realnost utiče i na način na koji sagledavamo radove koji datiraju pre pandemije, jer pod vanrednim okolnostima ne možemo da ih gledamo ‘istim očima’ kojima smo ih ranije gledali. Tako, kada pogledamo sliku Dvoje (2015) Janoša Tarka, na njoj vidimo figuru kako se drži za ruku sa ljudskim skeletom, dok su im pozadine crvena i zelena, to jest komplementarne boje koje upućuju na nadopunjavanje između figure i skeleta. Ovaj metaforični prikaz tematizuje nešto što je staro koliko i planeta, a to je uzajamna koegzistencija života i smrti. Danas nam se taj prizor, pak, čini kao vrlo savremena, a ne drevna tema, jer svaki dan slušamo o broju oboleli i preminulih, o životu na granici ponovnog eksaliranja pandemije ili mutiranja virusa u nešto što ne možemo kontrolisati.

Izložba Janoša Tarka tako postaje jedan otvoreni dijalog između umetnika i publike u okviru kojeg se vraća na temu o tome koliko kontekstualna dešavanja utiču na stvaranje i recepciju umetnosti. Dok grupne izložbe i velike godišnje i bijenalne manifestacije daju dobar uvid u šire tendencije i tokove u savremenoj umetnosti, samostalne izložbe su neka vrsta semi-reflektujućeg stakla kroz koje vidimo rad umetnika, ali koje je u isto vreme i ogledalo nas samih kao publike. Samostalne izložbe održane u protekle dve godine su stoga neka vrsta merila koliko su se naši pogledi na umetnost izmenili usled pandemije i poziv da se istim radovima vratimo kroz nekoliko godina, sa svešću da se svet vratio na „normalu“ ili da je bespovratno zauvek izmenjen, a time i savremena umetnost.