U ovom tekstu, ideje dekolonizacije kao procesa samopromišljanja i delovanja na institucionalnom nivou razmatrane su u okviru rekonceptualizacije projekta koji se tokom 2021. godine realizuje u okviru Međunarodnog udruženja likovnih kritičara – sekcija AICA Srbija. Projekat koji je pod nazivom „Kritika je prisutna“ započet na inicijativu prof. dr Jasne Kujundžić Jovanov u inicijalnoj verziji je za okosnicu imao ne samo povratak kritike umetnosti u medijski prostor (objavljivanjem teksta u novinama ili na onlajn platformama) već i odnos centra i periferije koji se ogledao u težnji da akcenat kritike bude na kulturnim događajima izvan Beograda. Ovaj relativno jednostavan i samorazumljiv koncept, međutim, izmenjen je i nadograđen tokom same implementacije, nakon što je dihotomija centar-periferija propuštena kroz prizmu urgentnih pitanja savremenosti sa kojima je blisko povezana, a koje je globalna zdravstvena kriza tokom prethodne dve godine samo dodatno naglasila. Među njima su pritisci i nasilje ekstraktivističkog kapitalizma, jačanje političke desnice, i odnosi nejednakosti koji jedan ljudski život vrednuju manje ili više od drugog, zasnovano na postojećim društvenim hijerarhijama.

Imajući, dakle, ovaj širi kontekst u vidu, kroz teorijski okvir dekolonijalne kritike, participativni pristup istraživanju i sagledavanje dešavanja u kulturi kroz totalitet društvenih, ekonomskih i političkih realnosti unutar kojih, pod pritiskom kojih, i u dijalogu sa kojima umetnost (i kritika) nastaje, uvedene su određene organizacione, metodološke i saznajne transformacije u izvođenje projekta. Redefinisana je uloga učesnika, sam predmet kritike (interpoliran u šire polje društvenih dešavanja), kao i dinamika i modeli proizvodnje znanja. Naravno, intervencije unutar projekta koji je unapred bio definisan nazivom i raspodelom odobrenih sredstava imaju svoja ograničenja. Stoga ih moramo sagledati kao početne korake u samopromišljanju i redefinisanju delovanja samog udruženja, ali i kritike uopšte.

Ovo redefinisanje je u tesnoj sprezi i sa institucionalnim okvirima u kojima kritika nastaje. Istorijski gledano, razume se da je domen kritike umetnosti imao, kao neodvojiv deo ne samo reprezentacije umetnosti već i njenog nastanka, bitan udeo u kreiranju i perpetuiranju postojećih društvenih hijerarhija. Počevši od samog modela izlaganja (izlaganja nečega privilegovanom, normativizujućem pogledu), i zatvaranja polja delovanja unutar struktura određenih ekspertizom kao vrednošću, konstrukcija sveta umetnosti uvek je bila isključiva prema određenim praksama i akterima. Međunarodno udruženje likovnih kritičara – centralna AICA sa sedištem u Parizu, koja predstavlja i krovnu instituciju za AICA Srbija – formirana je upravo unutar evropocentrične paradigme sveta umetnosti koja perpetuira shvatanje umetnosti kroz diskurs izuzetnosti zasnovan na hijerarhijama uključivanja i isključivanja. U poslednje vreme, međutim, sve je više pokušaja da se iznutra – iz akademskih, teorijskih, umetničkih, kritičarskih uglova – promene upravo ovi zadati odnosi. Sa tim u vidu, u okviru AICA Int. iniciran je 2020. godine projekat na temu dekolonizacije pod nazivom „Ruptured Histories, Critical Exchanges on Issues of Decolonisation, 2020 – 2022“ (AICA Int. FFC Project.). Uprkos načelnoj rešenosti da se promisle teme dekolonizacije, u pozivu za projekat nalaze se formulacije koje odaju nesigurnost u pogledu jezika kojim je danas uputno govoriti o centru i periferiji, uglavnom prevedenim u termine Globalnog Juga i Globalnog Severa. Međutim, ono što se može veoma jasno kritički sagledati u tom istom predlogu jeste ideja o lociranju kolonijalne paradigme u prošlost, čije tumačenje se može izmeniti „dodavanjem“ aktera i uglova posmatranja u savremenosti, kao i uverenje da uopšte postoji „narativ neutralne objektivnosti i univerzalnosti“.

Upravo ova ideja o objektivnosti i univerzalnosti nastavlja da proizvodi dihotomiju centar-periferija, zato što vrednosti projektuje iz normalizovanog arbitrirajućeg i navodno „neutralnog“ centra. Posledično, odnosi dihotomije nastavljaju da proizvode normalizovane nejednakosti, onemogućavajući pritom brojna prava, pa i pravo kretanja ljudima iz zemalja zahvaćenih ratom ili osiromašenih ekonomija prema zemljama zapadne Evrope. Unutar „odučavanja od imperijalnog mišljenja“, kako je teoretičarka kulture Ariela Aiša Azulej (Ariella Aïsha Azoulay¹) nazvala proces razotkrivanja normalizacije hijerarhija koje, između ostalog, uskraćuju državljanki-državljaninu (citizen) pravo da ne bude počinilac određene vrste nasilja nad drugom osobom, bitno je prepoznavanje sopstvenih pozicija, u okviru kojih neretko odbijamo ili propuštamo da uvidimo sopstvene privilegije, koje neminovno uvek postoje nauštrb nekog drugog. Stoga, pod prepoznavanjem sopstvenih pozicija se ovde upravo podrazumeva i odbacivanje pretenzije na objektivnost i univerzalnost, koja pretpostavlja da postoji nulta pozicija kritičkog ili istraživačkog rada.

Iako je tema dekolonizacije veoma aktuelna u svetskim okvirima, naročito poslednjih nekoliko godina, ona nije dobila podjednaku recepciju u kontekstu naše sredine, između ostalog i iz razloga određenih normalizacija koje kod nas postoje u odnosu prema ovoj temi. S jedne strane, uvreženo je razumevanje i prihvatanje sopstvene pozicije kao periferne, što donekle osujećuje emancipaciju diskursa i delovanja. Jedini način emancipacije diskursa mimo ideologije progresa, odnosno razvoja svojstvene modernosti/kolonijalnosti (shvaćenoj kao koncept neodvojivosti projekta modernosti od kolonijalizma, Aníbal Quijano⁶; Walter Mignolo⁵), jeste da se u sopstvenom kontekstu uspostavi autentičan horizont nade ili stremljenja u vidu vrednosti koje se primenjuju u svakom koraku rada. Međutim, ukoliko umesto homogenizujućeg termina periferije koji za jedinu svrhu ima upravo potvrdu centra pređemo na mišljenje decentriranosti, onda već pravimo jedan suštinski iskorak, zato što time sve postaje de-centrirano: ne samo izmešteno iz centra, već potencijalno lišeno arbitrirajućeg centra. Ako nema centra, onda nema ni periferije niti jednog objektivnog ili univerzalnog stanovišta, već ima mnogo pojedinačnih, složenih društvenih dinamika u mnogim punktovima, iz kojih se upućuje pogled autentičan u sopstvenom kontekstu, bez (naučene) težnje da se jednom „dostigne“ normativizujuća pozicija. Prevedena u praksu, ova promišljanja mogu da se razumeju kao otvaranje različitih polja delovanja – pa tako i kritike umetnosti – prema modelima proizvodnje znanja koji u prvi plan stavljaju  proživljeno iskustvo i značaj toga da o određenim temama govore one kojih se to direktno tiče, za razliku od prethodnog oslanjanja na uticaj određene institucije koja uspostavlja kanon i normativni centar.

S druge strane, u intelektualnim krugovima čije delovanje nije svedeno na pitanja nacionalne kulture, normalizovana je ideja da kod nas nije nužno raditi na dekolonizaciji uma i diskursa, jer nikada nismo bili kolonijalna sila. Ovakvo uverenje zasnovano je na jugoslovenskim vrednostima antikolonijalizma, artikulisanog uglavnom kroz ideje Pokreta nesvrstanih zemalja (posmatranog unutar longue durée teorijske perspektive) koje se poslednjih godina vraćaju u fokus zajedno sa vrednostima antifašizma, antirasizma i solidarnosti. Međutim, pozivanje na ove vrednosti nas ne oslobađa zadatka da promišljamo postojeće odnose. Naročito zato što živimo realnost u kojoj su prisutni rastući rasizam (Catherine Baker²), mizoginija, šovinizam i brojni drugi vidovi nasilja koje se toleriše. Uz sve to, ratovi iz devedesetih godina 20. veka i trauma koja se na različite načine manifestovala kao ruptura unutar osnova društvenog života u svim državama formiranim nakon Jugoslavije – u najbrutalnijem vidu u gubitku života odnosno povredi/traumi, a u manje vidljivom smislu kao gubitak sistema vrednosti – upisala je diskontinuitet u tumačenje svih pojmova, pa tako i dekolonizacije i antikolonijalizma.

Dekolonizacije zapravo nema bez stvarne dekolonizacije uma i znanja (Frantz Fanon³; Ngũgĩ wa Thiong’o⁸) na individualnom nivou, bez konstantne težnje da se sa meta-pozicije sagledaju normalizovani odnosi moći i preuzeti modeli razmišljanja kao kreirani, a ne dati. Međutim, kako Marija Galindo (Maria Galindo⁴) – umetnica i članica projekta i feminističke grupe Mujeres Creando u Boliviji – naglašava, dekolonizacije nema bez depatrijarhalizacije, to su komplementarni procesi otkrivanja nevidljivih i neprepoznatih obrazaca kojima se glasovi i doprinos određenih akterki i aktera konstantno brišu iz javnog diskursa. Koliko god da se osećamo obespravljeno nedostatkom određenih prava ali i privilegija: poput lakše mobilnosti, dostupnosti određenih sadržaja, i standarda života – a mnoge akterke i akteri koji i dalje doživljavaju da žive i deluju na periferiji (ili na umnogostručenim periferijama, periferijama periferija) se osećaju tako – moramo razumeti da su mnoga prava, a naročito privilegije, najčešće naplaćene negde drugde. Stoga je potrebno biti oprezan u pogledu toga kakve privilegije i na čiji račun želimo za sebe. Ova osvešćenost o međupovezanosti različitih uticaja i delovanja u svetu, podrazumeva i preuzimanje odgovornosti za sopstveni rad u jednom širem smislu, pa tako i za rad u domenu kritike umetnosti.

U vezi sa time jeste i participativni pomak u domenu istraživanja, kritike i kustoskog rada, koji se takođe odrazio na projekat. Odnos participativnih projekata i dekolonijalne kritike već je problematizovan (Tiina Seppälä, Melanie Sarantou, Satu Miettinen⁷), zato što participativno ne mora nužno biti i dekolonijalno: ključno je kako se postavlja osnova za participativnost, na koji način i kome je omogućeno da se čuje, i na koji način je vrednovano individualno kontribuiranje unutar ukupnosti projekta ili platforme. Drugim rečima, etički pristupi zajedničkom radu i delovanju postavljaju osnovu za nove modele proizvodnje znanja. U ovom konkretnom slučaju, dekolonijalan participativan pristup problematizuje inicijalnu ideju putovanja: a naročito u pravcu „centar→periferija“. Ova problematizacija potiče iz razumevanja i konstrukcije putovanja koje za cilj ima prikupljanje utisaka, ideja, materijala, kao model imperijalne paradigme koja u putovanje upisuje neutralni/normativni pogled. Sa namerom je, stoga, izbegnuta putopisna terminologija koja bi upućivala na travelog kojim bi se scenografizovala sredina ili akteri koji su u fokusu. Umesto putovanja kao centralnog, uvodi se ideja susreta, a umesto pogleda sa strane i interpretacije, razgovor sa akterima koji su direktno uključeni u rad u umetnosti. Umesto posmatranja isključivo jedne izložbe, razmatra se, bez kognitivno ekstraktivističkog odnosa prema informacijama do kojih se dolazi neposredno ili posredno, sveukupnost umetničkog, kustoskog i kritičarskog rada unutar kompleksnih i promenljivih društvenih realnosti. Utisak o umetničkom delu ili izložbi projektuje se u šire polje umnoženih vizura i intersekcije različitih realnosti. Gde god je bilo moguće umesto individualnog je posredi udruženi rad, koji za rezultat ima zajedničku proizvodnju znanja.

Sve ovo su smernice, odnosno željeni rezultati redefinisanog projekta „Kritika je prisutna“, ali naravno da praksa dodatno potvrđuje ili problematizuje određene aspekte, postavljajući pitanja: na koji način se zapravo glasovi dovode u vezu; kako ta saradnja izgleda; kako zajednički funkcionišu – ili ne funkcionišu – različita stanovišta; i koliko je uopšte sama platforma ovog projekta, u kojem je normalizovani i pretpostavljeni binarni par centar/periferija unapred odredio i njegovu rekonceptualizaciju, adekvatna za rad na formulisanju drugačije paradigme proizvodnje znanja. Koliko se uspešno ova paradigma može menjati iznutra – a moje uverenje je da su nam institucije, pa tako i AICA Srbija i dalje potrebne radi strukturiranja ne samo govora o alternativnim modelima proizvodnje znanja i reprezentacije, već i kao nacrti u pogledu onoga što treba menjati – ostaje da se vidi ne samo kroz rekonceptualizovani projekat, već i kroz rekonceptualizaciju kritike umetnosti kao takve.

---

Bibliografija:

1. Azoulay, Ariella Aïsha. Potential History: Unlearning Imperialism. London: Verso, 2019.

2. Baker, Catherine. Race and the Yugoslav region: Postsocialist, post-conflict, postcolonial?. Manchester: Manchester University Press, 2018.

3. Fanon, Frantz. Black Skin, White Masks. London: Pluto Press, 1986.

4. Galindo, María. No se puede descolonizar sin despatriarcalizar: teoría y propuesta de la despatriarcalización. La Paz, Bolivia: Mujeres Creando, 2013.

5. Mignolo, Walter. ‘Delinking: The Rhetoric of modernity, the logic of coloniality and the grammar of de-coloniality,’ Cultural Studies, 21: 2 (2007): 449-514.

6. Quijano, Aníbal. ‘Coloniality and Modernity/Rationality’, Cultural Studies, 21: 2 (2007): 168-178.

7. Seppälä, Tiina and Melanie Sarantou, Satu Miettinen, eds. Arts-Based Methods for Decolonising Participatory Research. New York and London: Routledge, 2021.

8. wa Thiong’o, Ngũgĩ. Decolonising the Mind: the Politics of Language in African Literature. Nairobi, Oxford and Portsmouth: Heinemann Educational, 1986.