Utorak, 21. decembar 2021
Mirjana Dragosavljević i Milica Pekić
Lutanje ka zajedničkom
#KritikaJePrisutna2021 / Izložbe i okolnosti kulturnog rada u Srbiji – leto i jesen 2021
Kritički osvrti članica i članova AICA Serbia
Medijski partneri: Beton, Manek, Mašina, Dnevnik
Na ulazu u grad
Na ulazu u Zrenjanin, sedištu Srednjobanatskog okruga, prema površini teritorije najvećem gradu u Vojvodini1 , gradi se nova fabrika automobilskih guma kineske kompanije Linglong. Neupućeni bi, ugledavši prizor, pomislili da je to prirodan kontinuitet istorije grada koji ima status industrijskog centra Banata i Vojvodine. Međutim, iako kroz razgovore sa lokalnim stanovništvom postaje jasno da je realna slika drugačija, u javnosti se ona potpuno ogolila kada je u novembru 2021. godine oko 500 radnika, angažovanih na izgradnji fabrike stupilo u štrajk, u cilju skretanja pažnje poslodavcu na veoma loše uslove rada i života. Povod za obustavu rada bio je otkaz uručen njihovom kolegi koji je za medije govorio o tome koliko su radni uslovi loši. U pitanju su radnici iz Vijetnama koji spavaju na krevetima bez dušeka, žive u izrazito lošim higijenskim uslovima, izloženi hladnoći i sa veoma oskudnom ishranom, radnici kojima su oduzeti pasoši, dakle u uslovima „za koje se smatra da ukazuju na mogućnost trgovine ljudima u cilju radne eksploatacije“.2
Naime, Srbija je od početka 2021. godine, a navodno zbog nedostatka domaćih radnika, izdala više od 18.000 dozvola stranim radnicima.3 U pitanju su sistemi eksploatacije radne snage iz siromašnih zemalja opisani 1985. godine u knjizi „Na samom dnu“ novinara Gintera Valrafa (Gunter Wallraff). Prerušen u turskog radnika na radu u SR Nemačkoj Valraf je proveo dve godine radeći najteže poslove.
„Ja još ipak ne znam kako strani radnik uspijeva probaviti svakodnevna poniženja, neprijateljstva i mržnju. Ali sada znam što on mora podnositi i dokle u ovoj zemlji može doseći prezir prema čovjeku. Dio apartheida odvija se među nama – u našoj demokraciji. Doživljaji su nadmašili sva moja očekivanja. U negativnom pogledu. Ja sam usred Savezne Republike doživio prilike kakve su zapravo opisane u povijesnim knjigama o 19. stoljeću.
Koliko god sam posao bio prljav, ubitačan i iscrpljivao posljednje zalihe, toliko sam u punoj mjeri osjetio prezir prema čovjeku i poniženja: taj me osjećaj nije samo pozlijedio, on me je na drugi način psihički podigao. U tvornicama i na gradilištu – drukčije nego li radeći u uredništvu novina Bild – stekao sam prijatelje i iskusio solidarnost, prijatelje kojima nisam smio odati svoj identitet.“4
Vijetnamski radnici u Srbiji, čije uslove mnogi porede sa „robovlasničkim“, deo su lanca tzv. migrantskog rada, lanca u kome se isto tako nalaze radnici iz Zrenjanina i okoline koji su mahom otišli u bogatije zemlje i kontinente, u potrazi za dostojanstvenim uslovima života i rada. Kombinat prehrambene industrije „Servo Mihalj“, fabrika nameštaja „Žarko Zrenjanin“, pivara, uljara, fabrika mleka, šećerana, fabrika čarapa „Udarnik“, fabrika tepiha „Proleter“, fabrika šešira „Begej“, trikotaže „Zita“, fabrika lekova „Jugoremedija“, industrija mesa „Bek“, „Šinvoz“, samo su neke od fabrika i pogona nekadašnjeg bogatog industrijskog života Zrenjanina. Privatizacija, stečaji i na svakom koraku evidentna devastacija industrijskog, poljoprivrednog i radnog potencijala iscrpele su grad.
Šinvoz radi pomalo, ali uglavnom oko železničke stanice je sve srušeno i verovatno će se tamo graditi stambene zgrade. Ranije je oko 55.000 ljudi radilo u industriji, sada radi oko 5000. Puno ljudi se iselilo u druge gradove, u inostranstvo, preko Amerike, Evrope, Australije, Azije, Afrike, svuda. Zrenjanin je grad nedovršenih projekata, sve se nešto počne, ali se ne završi.
Ivana Branković, PhotoExpo i Klub nastavnika i roditelja, Zrenjanin.
Privatizacijom je preko pedeset fabrika uništeno u Zrenjaninu. Želimir Žilnik nam je pričao anegdotu sa jednog snimanja, kada su mu rekli: nemojte izlaziti u periodu kada radnici idu na posao, nećete moći od mora radnika da izađete. I on je sa terase hotela posmatrao radnike. Sada toga više nema, fabrike koje su opstale prošle su kroz privatizacionu pljačku, nema više nikakve privrede. Ono što postoji, kao i svugde, su strane investicije. Od 2007-2008. tu je recimo Drekslmajer, nemačka auto-industrija koja proizvodi kablove. Što se tiče Linglonga lokalno stanovništvo tu vidi šansu zapošljavanja, ali činjenica je da će ova fabrika najviše imati mehanizaciju i tehnologiju, jako mali broj fizičkih radnika je tu potreban. Njima su potrebni inženjeri, elektro-inženjeri i IT stručnjaci, njima ne treba ova prosta fizička snaga, koja je bila neophodna u stranim investicijama koje su dolazile iz Evrope.
Tara Rukeci, sociološkinja, aktivistkinja Zrenjaninski Socijalni Forum.
Zrenjanin je bio grad koji je imao sve moguće fabrike. Otprilike da se zatvori mogao je sam da funkcioniše, i fabrika mesa, mleka, ulja, žita, skrobara, kukuruz, pivo, nameštaj, tepih, fabrika šećera, čarape i donji veš Udarnik, Jugoremedija, Žarko Zrenjanin, Šinvoz. Uglavnom su te fabrike zatvorene. Sve je to dovedeno u stečaj, otkupljeno.
Slavica Popov, istoričarska umetnosti, kustoskinja Savremene galerije u Zrenjaninu.
Kao i većina gradova, od devedestih godina 20. veka na prostoru Jugoslavije, Zrenjanin je prošao kroz fazu deindustrijalizacije, koja je transformisala grad na svim nivoima: od kvaliteta života, uslova rada, preko demografske slike, do kulturne politike. Pored toga, u Zrenjaninu je od 2003. godine, zbog prekomerne doze arsena, voda gradskog vodovoda zabranjena za piće i pripremanje hrane. I danas u gradu i okolini iz česmi teče žuta neispravna voda. Bez obzira na mnogobrojne zahteve, apele i inicijative, ovo pitanje nije ni blizu rešenja. Sistem perifernog imperijalističkog nadzornog kapitalizma prisutan je i u ovom banatskom gradu u kome se eksploatišu prirodni i ljudski resursi bez ikakve strategije održivosti, kako kad je reč o privrednim tako i o ekološkim uslovima.
Institucionalna melanholija
Nasuprot velikom broju zatvorenih fabrika, značajan potencijal grada predstavljaju institucije kulture poput Narodnog muzeja, Savremene galerije, Narodne biblioteke, Kulturnog centra, Istorijskog arhiva i drugih, a koje opstaju zbog entuzijazma pojedinaca, uprkos očiglednom nedostatku jasne kulturne politike grada i instrumenata podrške. Odlična infrastruktura i bogate kolekcije Narodnog muzeja predstavljaju pravu riznicu mogućnosti, tema i programa koji daleko prevazilaze lokalne okvire.
Narodni muzej Zrenjanina je muzej kompleksnog tipa, zavičajnog karaktera, što znači da svojom istraživačkom delatnošću pokriva područje Srednjeg Banata, dakle ne samo grada Zrenjanina. Pošto smo kompleksan muzej, na našoj stalnoj postavci imamo pet odeljenja vezanih za istraživački rad iz oblasti arheologije, etnologije, istorije, prirode i umetnosti. Umetničko odeljenje je podeljeno na zbirku primenjene umetnosti i zbirku likovne umetnosti, tako da su zbirke vrlo ozbiljne. U našoj zbirci imamo itekako važne umetnike kao što su Uroš Predić, imamo njegov legat, dela Stevana Aleksića, Nikole Aleksića, Konstantina Danila, Vase Pomorišca. Dakle, to su generalno imena koja korenspondiraju sa stalnim postavkama Galerije Matice Srpske i Narodnog muzeja u Beogradu.
Ivana Arađan, kustoskinja, istoričarka umetnosti, koordinatorka pedagoško informativne službe Narodnog muzeja.
Detalji sa stalne postavke, Narodni muzej Zrenjanina. Foto: Milica Pekić.
Stalna postavka muzeja svojom strukturom, dizajnom, ritmom, tematskim celinama, jednostavnim, preciznim i komunikativnim didaktičkim tablama vodi posmatrača kroz bogatu kolekciju i dinamičnu istoriju Srednjeg Banata. Multietnička karakteristika podneblja, pored postavke etnološkog odeljenja, jasno je istaknuta i u postavkama drugih muzejskih odeljenja.5 Broj reprezentativnih umetničkih radova kojih se kao bivši studenti istorije umetnosti sećamo s različitih reprodukcija, ali i kvalitet manje poznatih dela izloženih na postavci likovne zbirke uz bogatu dokumentaciju i materijal umetničkih legata, preporučuje Narodni muzej Zrenjanina za jednu od najinspirativnijih učionica i mesta za debatu i razmenu između studenata i profesora ne samo istorije umetnosti već i drugih fakulteta, kao i srednjih i osnovnih škola u Srbiji. Kustosi likovne zbirke uključili su i veći broj umetnica u stalnu postavku među kojima su i Paulina Sudarski, Friderika Bende, Ljubica Tapavički i Zlata Markov Baranju. Posebnu pažnju privlači rad Pauline Sudarski čiji legat muzej baštini, a informacija o njenom kratkotrajnom životu sa muzejske table poziva na dublje istraživanje.
“Paulina Sudarski (Novi Bečej 1914 – Bitka na Sutjesci 1943) je osnovno slikarsko obrazovanje stekla na Kraljevskoj umetničkoj školi u Beogradu nakon čega završava Akademiju likovnih umetnosti u klasi profesora i slikara Petra Dobrovića. Njegov uticaj se najviše ogleda kroz ekspresionističke aktove i portrete. Posle aktivnog učešća u društvenom i političkom životu predratnog Beograda, Paulina odlazi na Cetinje gde radi u tamošnjoj gimnaziji. Po izbijanju ustanka, sa suprugom Blažom Đuričićem, odlazi u rat i gine u bici na Sutjesci. Godine 1949. njena majka je poklonila najveći broj slika i crteža svoje kćerke Narodnom muzeju u Zrenjaninu, što čini prvi legat ove ustanove.”
Natpis na didaktičkoj tabli u okviru stalne postavke Narodnog muzeja Zrenjanina.
Postavka istorijskog odeljenja govori o industrijskom, poljoprivrednom i ekonomskom razvoju grada s kraja 19. i početka 20. veka, o razvoju radničkog pokreta između dva svetska rata a posebna pažnja posvećena je i antifašističkoj borbi:
Pored Srba, dosta Mađara i nešto Slovaka, kao i pojedinci iz redova Nemaca, retki Bugari i Jevreji, svrstali su se u redove antinacista. Već tokom leta 1941. mali broj slobodoljubivih i antinacistički opredeljenih Banaćana krenuli su u političku i oružanu borbu protiv okupatora. Skeptici i protivnici borbe protiv okupatora te ljude su smatrali idealistima, zanesenjacima, čak bezumnicima. Većina takvih, slobodari i antinacisti, stupili su u borbu bez obzira na neizvesnost, čak i bezizglednost te borbe. Borba protiv okupatora u Banatu neprestano, smišljeno, organizovano i uporno trajala je tri godine, od jula 1941. do oktobra 1944. godine.
Natpis na didaktičkoj tabli u okviru stalne postavke Narodnog muzeja Zrenjanina.
Detalji sa stalne postavke, Narodni muzej Zrenjanina. Foto: Milica Pekić.
Nesporan je kulturni, istorijski, obrazovni i pedagoški značaj muzeja za lokalnu sredinu, ali ostaje utisak da su bogatstvo ove institucije i kontekstualizacija fenomena specifičnih za područje Srednjeg Banata nepravedno zapostavljeni u širem republičkom kontekstu, te da bi u povoljnijim okolnostima ozbiljnije podrške i razvojne uprave institucija mogla da se razvije u značajan istraživački centar, čiji bi rad obuhvatao ne samo polje umetnosti u kontekstu Srbije već i ceo region, uključujući Mađarsku, Rumuniju, Slovačku i tako dalje. Teme zajedničkog života različitih naroda, višejezičnosti, prirodnih bogatstava, industrijskog razvoja, uloge radničkog pokreta, uloge i položaja žena u društvu, građanskog, modernističkog i socijalističkog nasleđa, malo poznatog stvaralaštva umetnica i aktivistkinja, mogle bi da pruže dragocen putokaz u savremenim borbama i izazovima sa kojima se kao društvo suočavamo.
Sarađujemo i sa drugim ustanovama kulture, sa Gradskom narodnom bibliotekom “Žarko Zrenjanin”, sa Kulturnim centrom, Istorijskom arhivom, Savremenom galerijom Zrenjanin, prosto svi smo upućeni jedni na druge, ispomažemo se kad god nešto treba.
Ivana Arađan.
Kulturni centar, iako sa velikim prostornim resursima, ali i očiglednim nedostatkom sredstava za njegovo održavanje i razvoj, funkcioniše više kao resurs-centar za različite inicijative, manifestacije, priredbe, komercijalne i nekomercijalne sadržaje, te se stiče utisak programskog šarenila i nekonzistentnosti. Iako je institucija bez jasne strategije, u datim okolnostima važan je korak uprave da se javna infrastruktura podeli i stavi na raspolaganje širem krugu korisnika, u prvom redu, civilnom sektoru.
Kulturni centar je otvoren, pa nam ustupaju prostore za programe ili za kancelarije. Tu se organizuje horski festival, imaju zaposlene, nemaju neke svoje autorske programe, imaju tribinski program… Oni su otvoreni za sve, imaju širok spektar programa i publike, iako se nisu profilisali.
Ivana Branković.
Savremena galerija, pored organizacije umetničke kolonije u Ečkoj i brige o značajnoj kolekciji umetničkih radova koja na žalost nema prostor za stalnu postavku, fokusirana je na izložbeni program i organizaciju manifestacije Bijenale akvarela. Nasleđenu logiku tradicionalno shvaćenih medija vizuelne umetnosti (npr. podelu na sliku i akvarel unutar dva saziva kolonije) kustoskinje galerije preispituju izborom umetnica i umetnika pozvanih na koloniju, ali i kustoskinja i kustosa Bijenala akverala među kojima su bili Sanja Kojić Mladenov, Slađana Petrović Varagić, Miroslav Karić, kao i kustoskinja ovogodišnjeg izdanja Katarina Kostandinović.6 Međutim, već i površna analiza produkcijskih uslova i raspoloživog budžeta za organizaciju jedne bijenalne izložbe jasno ukazuje na prekarne uslove rada svih aktera uključenih u proces i oslanjanje na entuzijam pojedinaca koji neminovno vode u iscrpljivanje i nezadovoljstvo.
Detalj sa postavke 14. Bijenala akvarela “Neverovatne (ne)mogučnosti: Zamišljanje institucije budućnosti” u Savremenoj galeriji u Zrenjaninu. Foto: Milica Pekić.
Slabo sarađujemo sa ostalim akterima savremene scene u Zrenjaninu. Poslednjih godina nismo raspisivali konkurs, jer se sve više smanjuje broj termina za izložbe. Imali smo povremeno saradnju sa Kulturnim centrom Zrenjanina, sa Bibiliotekom, Narodnim muzejem, Gradskom kućom.
Slavica Popov.
Za celu državu karakteristična nebriga nadležnih i partijsko kadriranje, opterećenje redovnim programima i dnevnim obavezama, te borba za profesionalne standarde u otežanim uslovima, doprinele su određenoj inerciji i melanholiji institucija. Potencijal vidljiv u postojećim kolekcijama, infrastrukturi, profesionalnim i intelektualnim kapacitetima, još uvek zarobljen u pesimizmu i starim reprezentacijskim obrascima kulturnog života, uz mali podsticaj i intenzivniju saradnju sa drugim akterima, može postati motor promena u gradu.
Dinamika civilnog sektora
Pandan velikom broju institucija jeste i dugogodišnja aktivnost i dinamika civilnog sektora, formalnih i neformalnih grupa i kolektiva, alternativnih klubova i organizacija nezavisne kulture. Da navedemo samo neke od organizacija čiji se rad vezuje za Zrenjanin: nekada čuveni klub „Zeleno zvono“ (1991 – 2016) te pokret „Novi optimizam“ koji je iz njega proistekao (i čija delatnost je poslednjih godina više usmerena na Beograd i druge delove Srbije), Umetnička asocijacija „Zrenjanin“ koja deluje od 2005. godine (najčešće se vezuju za projekat Muzej destrukcije), Centar za kreativno odrastanje i multikulturalnu saradnju CEKOM, aktivan više od dvadeset godina u Zrenjaninu i usmeren na rad sa decom i mladima, PhotoExpo koji od 2008. razvija umetničke programe u javnom prostoru, a u saradnji sa školama za decu i mlade, organizacija „Skaska“ usmerena na promociju ljudskih prava i sloboda kroz kulturu i umetnost, Društvo arhitekata „Zrenjanin“ usmereno na razvoj arhitekture, urbanizma i kulture prostora Zrenjanina, Asocijacija likovnih umetnika Zrenjanina, panonska antifašistička organizacija „Paor“, Zrenjaninski socijalni forum osnovan 2014. godine, koji okuplja bivše radnike devastirane zrenjaninske industrije i intelektualce leve orijentacije, razvija programe kao što su radnički filmski klub ili tribinski program.
Kada uzmemo u obzir broj organizacija civilnog društva kao i kontinuitet njihovog delovanja možemo svakako reći da je Zrenjanin među značajnijim gradovima u Srbiji kada je reč o građanskom organizovanju. Ne čudi činjenica da je upravo u Zrenjaninu 2011. organizovan veliki skup organizacija iz čitave zemlje na kome je doneta odluka o osnivanju Asocijacije Nezavisna kulturna scena Srbije. Istorijat aktivnosti nezavisne kulturne scene Zrenjanina od 2000. godine naovamo tek treba temeljno ispitati, ali ako se osvrnemo na aktuelnu situaciju odmah pada u oči fragmentisanost scene. Iako se rad organizacija tematski jasnije vezuje za društveno relevantna pitanja i eksperimente u domenu forme ispoljavanja, organizacije su više usmerene na realizaciju svojih programa nego na međusobno povezivanje i kreiranje zajedničke platforme delovanja. Potreba za zajedničkim delovanjem više je nego očigledna, i to ne samo unutar nezavisne scene već i unutar šire zajedničke platforme kulturnih radnika, bilo da oni dolaze iz civilnog ili institucionalnog sektora. Veliki broj napuštenih prostora, nedovoljna infrastruktura za sve aktere, izuzetno mala sredstva koja grad izdvaja za kulturu, nedostatak vizije razvoja, ekonomska i ekološka devastacija grada, samo su neki od motiva za potencijalne zajedničke inicijative i akcije. Projektna uslovljenost rada ljudi u civilnom sektoru, kao i dominantni programski fokus na korekciju sistema iz perspektive priznavanja i prepoznavanja ljudskih i manjinskih prava pri čemu pitanja socijalne politike redistribucije ostaju po strani (što je na primer fokus rada Zrenjaninskog socijalnog foruma), uticale su i na ograničenja civilnog sektora i posebno organizacija nezavisne kulture. Potencijal umetnosti da nudi nove perspektive i iskustva, kreira alternative i oblikuje društvene odnose izvan dominantnih individualističkih obrazaca tek čeka na neku buduću realizaciju. Nagoveštaji promena već se prepoznaju unutar nekih inicijativa koje tragaju za delatnim potencijalom umetnosti. Na primer, organizacija PhotoExpo je od skromne inicijative saradnje sa školama i uključivanja roditelja u dijalog oko programskih aktivnosti u velikoj meri doprinela širenju roditeljskih klubova u školama različitih gradova u Srbiji, a zatim i kreiranju Nacionalne asocijacije roditelja i nastavnika Srbije. Ako uzmemo u obzir stanje obrazovnog sistema u zemlji, potencijal povezivanja većeg broja roditelja i nastavnika u zajedničku platformu, posredovan umetničkim programima, zaista je veliki.
Klub nastavnika i roditelja je registrovan u Zrenjaninu, obuhvata i osnovnu i srednju školu, deo je Nacionalne asocijacije nastavnika i roditelja Srbije. U 12 gradova u Srbiji postoje klubovi nastavnika i roditelja….Otvorili smo malu galeriju u holu gimnazije i tamo se izlažu učenički radovi, a organizovali smo i izložbu fotografija o Parizu u saradnji sa Francuskim kulturnim centrom.
Ivana Branković.
Radnički filmski klub Zrenjaninskog socijalnog foruma (ZSF) i filmski festival „Da nam živi, živi rad“, koji organizuju već duži niz godina, svakako predstavljaju značajan iskorak u relevantne teme i prakse koje nastaju organski, saradnjom članova kluba, kroz diskusije, radionice, uradi sam produkciju, samostalnu edukaciju, ali i kroz saradnju i podršku filmskih autora kao što je Želimir Žilnik. U raznolikom tkivu grada ZSF predstavlja važnu tačku analize ekonomskih i društveno-političkih okolnosti, kao i zamišljanja bolje vizije budućnosti. ZSF se bavi i obnovom i čuvanjem sećanja na nasleđe antifašističke borbe, što kroz dokumentarne filmove, što kroz konkretne akcije obnove spomenika koji slave i obeležavaju Narodno oslobodilačku borbu i njene aktere i akterke.
Ono što ja mislim da danas nedostaje levim strujama jeste ideja o tome kakvo mi društvo hoćemo. To je nedostatak utopije, a utopija ide sa nadom. I onda i sa te psihoemocionalne strane postoji melanholičnost, depresija, pesimizam… Mi sad pravimo film koji se zove „Nada”o Nadi Pajić Župunski koja je sa 17 godina učestvovala u oslobađaju radnog logora Maca Humha u Čoki i to je prvi radni logor koji je iznutra oslobođen. Ta priča mi je bila jako zanimljiva i žar sa kojim ona danas u svojoj devedeset šestoj godini o tome priča.
Tara Rukeci.
Najnoviji dokumentarno-igrani film nastao iz produkcije ZSF zove se „Koje su boje tvoje pertlice“, u režiji Tare Rukeci. Film se bavi socijalnim i ekološkim problemima iz ugla grupe ljudi iz Zrenjanina koji se nalaze na takozvanoj margini. Film razmatra ekološka pitanja, pre svega iz klasne perspektive, iz ugla Duška (bivši radnik Kaučukare, sakupljač sekundarnih sirovina, nadničar, sakupljač knjiga), Mićana (elektrotehničar, nadničar, proslavljeni glumac, vlasnik solarnog panela), Daliborke (nadničarka, domaćica, majka, baka), Šarana (sakupljač sirovina, trgovac na pijaci, otac, deda, kum) i Jožija (diplomirani ekonomista, bivši radnik zrenjaninskih fabrika, nadničar, tvrdo jezgro). Iako na margini, njihovi karakteri nisu predstavljeni kao viktimizirani iz perspektive politika ljudskih prava, već su oni, prema rečima autorke filma, superheroji. Oni se svakodnevno bore za svoju egzistenciju kao i 99% stanovništva planete Zemlje, neko malo više, neko malo manje, ali svi u izuzetno prekarnim uslovima. Na osnovu radnog i životnog iskustva oni nude političku artikulaciju svoje klasne pozicije, i u lokalu, i mnogo šire i dalje od toga.
Joži: Dule, šta za mene i tebe mogu da znače ove rasprave koje se odigravaju u sferi ekologije? Da li za naš život to nešto znači? Da li će neka fabrika da stavi filter ili neće. Da li će neka kanalizacija da proradi ili neće. Da li će sekundarne sirovine da se sakupljaju ili neće. Mi i dalje tavorimo, mislim da samo tavorimo, polako tonemo i jednostavno propadamo, bez obzira na sve te priče.
Duško: Bez obzira koje je generacije, da li je čovek stariji ili mlađi, za sve generacije bi bilo dobro da se koriste filteri, da se bolje prikupljaju te sekundarne sirovine i ta životna sredina da se čuva. Sve što se uradi dobro je, samo pitanje je koliko može da se uradi.
Joži: Treba da znamo ipak da smo mi svi jedna klasa, a mi smo to izgubili, mi smo razbijeni. Da li smo mi radnička klasa ili nismo? Ili uopšte, kome mi pripadamo? Jer sami pojedinačno samo gubimo, nas život ubija na svakom koraku, i finansijski, i psihološki, i da ne kažem kako dalje. Da li mi možemo da razmislimo o tome kome mi pripadamo, koja je naša klasa i kako da nastupamo u buduće vreme, da nekako budemo jači, da se izborimo sami za sebe prvo, a u okviru toga neka bude bolje, ekologija i kanalizacija i filteri na fabrikama i sve ono što ide uz to, uz očuvanje prirode. Ali prvo moramo da se vratimo na sebe, jer mi nemamo novca, mi nemamo hrane, mi nemamo ogreva, mi nemamo ništa.
Plus toga smo toliko razjedinjeni… Lako ćemo mi da kažemo ako treba negde da se stavi filter, ali u privatnoj svojini gde je privatnik neprikosnoven, da li će taj privatnik da odvoji milion, dva ili tri za filter na nekoj fabrici vrlo važnoj ili neće, to je u privatnoj svojini jako diskutabilno. To ne može ni parlament često da odluči, a ako je taj privatnik toliko jak da koči na svakom koraku. Recimo ovaj što je sad došao, Linglong, ja sam prošao tamo prema Ečkoj, to je čudovište. Koliko sam saznao, samo on je četiri-pet puta veći od naše najveće fabrike guma, od Trayala. I sad da li će on da stavi bilo šta, da li neki filter… ja ne znam da li to više može da se reši u parlamentu… da li je on dužan ili nije dužan. S tim da mi moramo da se udružimo i da shvatimo svoj položaj koji je stvarno na nuli, jako teško živimo… Bar smo nekad bili klasa, pa smo mogli da istupamo, a sad smo robovi i čemu možemo da se nadamo.
Dijalog iz filma „Koje su boje tvoje pertlice“.
Iako na prvu loptu pojedine izjave u filmu deluju defetistički, one su sve samo ne to. Akteri u filmu se opiru apokaliptičnim scenarijima i kada govore o sebi i kada govore o nestanku planete, konstantno locirajući suštinu problema u prirodu sistema u kojem živimo.
Iako je organizacija usmerena na povezivanje i organizujaciju radnika, poljoprivrednika i svih osiromašenih u procesu privatizacije te umetnička aktivnost nije navedena kao primarna oblast delovanja, ZSF temama, eksperimentima sa alternativnim formatima delovanja kojima se interveniše u zajednici, mrežom saradnika ali i metodama rada svakako može da ponudi značajna iskustva kulturnoj sceni i ukaže na potencijale saradničkih i kolektivnih praksi odozdo.
Lutanje
Pitanje saradnje i zajedništva kao i pitanje uloge i prirode savremenih institucija i njihove budućnosti čine okosnicu ovogodišnjeg izdanja Bijenala akvarela pod nazivom „Neverovatne (ne)mogućnosti: zamišljanje institucije budućnosti“, koji autorski potpisuje Katarina Kostandinović.
Priliku da radi na Bijenalu, autorka je povezala sa postojećim višegodišnjim projektom Goethe instituta „Commons: društvo udružene odgovornosti“te većinu učesnika čine umetnici i umetnice već formirane, i u okviru projekta aktivne, radne grupe, čije se istraživanje fokusira na pojam zajedničkog ali i na promišljanje institucije budućnosti: Pavle Banović, Bogdan Čontoš, Bogdan Đukanović, Aleksandra Saša Jeremić, Katarina Jovanović Alfa, Luka Ličina, Nemanja Milenković, Zorica Milisavljević, Selman Trtovac i Vanja Žunić. Za izložbu se tim proširuje učešćem Nore Mesaroš, Jelene Nikolić, Kristine Nikolić Deske, Slavice Obradović i Tamare Spalajković.
Imajući u vidu izuzetno skroman produkcijski budžet Bijenala, povezivanje dva projekta, pored idejnih razloga, vođeno je i očiglednom praktičnom logikom spajanja budžeta i resursa kako bi se omogućili elementarni uslovi za realizaciju izložbe.
Iako iz kataloga saznajemo da je izložba bila fokusirana na javni prostor grada, od svih radova realizovanih u javnom prostoru mi smo mogle da vidimo samo dokumentaciju pojedinih akcija i intervencija, dok su drugi radovi u tom momentu već bili uklonjeni ili o njima nismo dobile nikakvu informaciju. Moglo bi se reći da je na pitanja „Da li i na koji način umetnost transformiše javni prostor, kako javni prostor transformiše umetnost? Kako ćemo komunicirati ideje kroz umetnost u javnom prostoru na način koji je svima razumljiv? Kako koristimo umetnički jezik ili umetnički prostor?“, dat odgovor kroz umetničke radove koji su realizovani u vidu akcija efemernog karaktera, poput crtanja na vodotornju kredom koju je vremenom isprala kiša, ili pisanja poruka zrenjaninskom vodom po trotoaru i zidovima, koje su vrlo brzo procesom sušenja isparile.
Prikazani radovi u galeriji različitim taktikama, formama i medijima, manjim eksperimentima i intervencijama, ispituju prošireno polje akvarela uz osvrt na višedecenijski problem koji Zrenjanin i okolina imaju sa vodom. Tako na primer Bogdan Đukanović, Aleksandra Saša Jeremić i Bogdan Čonkaš, u dokumentovanom performansu „Razmišljanje je kao voda“, sa određenom vrstom humora, povezuju činjenicu zagađene i stoga obojene vode opipavanjem kuda sve još tradicionalna tehnika akvarela može da ide. U svom video radu „O idealnoj slici“ Pavle Banović prvo misaono ulazi u klasičan akvarel analizom procesa nastajanja jednog rada na papiru, pa zatim izlazi u prostor grada, u njegove zapuštene građevine, da bi se odatle bavio proširenim poljem akvarela, njegovim mogućim manifestacijama, istovremeno adresirarujući pitanja ideologije, rada i grada. Devastacija grada i njegove napuštene zgrade pojavljuju se na još nekoliko mesta na izložbi tako da bismo mogli reći da je to, pored vode, drugi značajan motiv izložbe. Odmah na ulasku u Savremenu galeriju nas dočekuje rad Vanje Žunić „Kuća“, koja nas uvodi u temu devastacije kroz estetizovan format foto knjige. Raspad je prisutan i u poeziji svakodnevnice Zorice Milisavljević:
Uvek su bili bunari po gradu.
Prva žeđ.
Druga žeđ.
Treća žeđ.
Kakve to ima veze sa akvarelom?
Aktovi žena u vodi.
Kese pune vode.
Tu sam doveden.
Ima sedam mostova.
Treba napasti fabriku vode.
Vodenim bombama.
Mi smo imali bunare.
Oni su odjednom samo nestali.
Dobra je to voda bila.
Ima raznih priča.
Razvijao sam film u vodi.
Voda je dugo stajala.
Nisu mogli da je analiziraju.
Sada se ništa ne radi.
Tu narod ne pije vodu.
Napravio je kanu.
Lepa je voda bila.
Žuta.
Ovaj grad leži na velikim stenama.
Tu su bile hrastove šume.
Grad se stidi svega.
U nadrealizmu jedino mi se ne sviđa ono nad.
Zorica Milisavljević. Poezija svakodnevnice proizašla iz brojnih razgovora sa stanovnicima Zrenjanina (prvi deo).
Izložba je konceptualno izuzetno zahtevna, budući da jstovremeno otvara više složenih problemskih celina: ispitivanje institucije budućnosti, promišljanje pojma zajedničkog, pokušaj povezivanja sa lokalnom zajednicom, realizacija prisustva umetničkih radova u javnom prostoru, ispitivanje forme akvarela i klasične galerijske izložbe. Svaka od ovih tema, temeljnosti radi, zahteva zaseban proces, i to dugog trajanja, određenu infrastrukturu i kapacitete. Ove intencije su poprimile oblik lutanja punog kontradikcija na liniji javno-intimno, kolektivno-individualno, institucionalno-vanistitucionalno. U želji za sveobuhvatnošću, dogodilo se lutalaštvo, što samo govori o realnim potrebama kulturne i umetničke scene, ne samo u Zrenjaninu, već u čitavoj zemlji i regionu, da iskorači iz zadatih i klasičnih formi produkcije i komunikacije umetničkog rada u drugačije oblike proizvodnje umetnosti kroz otvaranje evidentno aktuelnih i relevantnih tema.
U tekstu kataloga vidi se namera da se tema budućnosti institucija i njihove transformacije dovede u vezu sa pojmom zajedničkog. Otud i potreba autorke izložbe da u svoje istraživanje uključi i iskustva kolega koji su radili na bijenalnim izložbama kako u Zrenjaninu tako i u drugim lokalnim sredinama. Kroz formu upitnika, koji će biti integralno objavljeni u katalogu čije se izdanje tek očekuje, Katarina Kostandinović pokrenula je dijalog o delatnom i političkom potencijalu bijenalnih izložbi i njihovom uticaju na sredinu u kojoj se realizuju. Pokretanje ovakvog dijaloga važna je polazna osnova za preispitivanje postojećih institucionalnih formata, te bi bilo korisno ovakav dijalog nastaviti i uključiti veći broj sagovornika različitih iskustava i perspektiva.7
Kroz razgovor sa autorkom saznali smo da je sam proces rada na izložbi zadobio formu institucionalnog eksperimenta, u okviru kojeg su kustoskinja, umetnici i umetnice delovali kao zajednica, kreirajući izložbu procesualno i na licu mesta. Ovaj eksperiment bi mogli artikulisati kao neku vrstu prostorno specifične procesne akcije unutar koje je izložba nastajala u kontinuiranom dijalogu svih članova tima ali i sa kolegama i građanima Zrenjanina. I upravo u tom segmentu nastajanja izložbe autorka vidi mesto i prostor gde se tema iz naslova izložbe, tema budućnosti institucija i zajedništva, preispituje. Kao neke od osnovnih karakteristika tog procesa autorka navodi demokratičnost procesa, otvorenost i transparentnost rada, saradnju i razmenu.
Na žalost, upravo ovaj segment ostaje nevidljiv na samoj izložbi. Pored zanimljive igre sa medijem akvarela i umetničkih iskoraka u formalnom i tehničkom smislu, postavka i struktura izložbe ostale su u okvirima klasičnog galerijskog formata, s fokusom na radove pojedinačnih autora, jasno diferenciranu postavku i prepoznatljivu krovnu temu. I u samom impresumu kataloga uloge su ostale nepromenjene. Kustoskinja je i autorka i selektorka izložbe dok umetnici daju doprinos svojim pojedinačnim radovima (u pojedinim slučajevima akciju ili rad potpisuju dva ili tri autora). Proces, razmena, kolektivno istraživanje, boravak u gradu, komunikacija, druženje i saradnja sa lokalnim akterima i građanima, mogli bi proći nezapaženo posetiocu koji nije imao privileguju razgovora sa nekim od članova tima.8 Nekoliko akcija u javnom prostoru prikazanih u formi video dokumentacije u galeriji svedoče o izolovanim gestima umetnika koji reaguju na zatečenu situaciju.
Da li možemo misliti umetnički rad kao rad, vreme, proces, saradnju izvan formalnih reprezentacijskih okvira i kako se takav rad komunicira sa širom publikom? Gde je granica individualnog i kolektivnog i možemo li prevazići hijerarhiju: umetnik-umetničko delo-publika makar u domenu kolektivnog stvaranja? Šta znači pojam zajedničkog? Možda valja poći od pitanja čiji je umetnički rad. Pa ako želimo da dođemo do odgovora zajednički, šta bi to zaista podrazumevalo u produkcijskom smislu ali i u budućoj cirkulaciji i komunikaciji tog zajedničkog rada unutar sistema umetnosti? Da li možemo zaista misliti autorstvo kao kolektivni čin u zadatim institucionalnim okvirima, koje upravo počivaju na privilegiji autora i auri umetničkog dela kao objekta koji mora cirkulisati unutar vrednosnog sistema baziranog na logici tržišta? I možda upravo na tom mestu treba tražiti potencijal veze između budućnosti institucija i pojma zajedničkog. Pa ipak, vidljiva kontradikcija izložbe ne bi smela da nas začudi niti obeshrabri. Naprotiv, sama intencija tima da se ove teme otvore i preispitaju unutar jedne normirane izložbe bijenalnog karaktera već svedoči da se interesi i potrebe polako menjaju, da se dominantne vrednosti dovode u pitanje i da postoji entuzijazam za različite pokušaje, eksperimente i iskorake na tom putu uprkos postojećoj institucionalnoj rigidnosti i statičnosti. Svako i najmanje iskustvo kolektivnog predstavlja važan doprinos borbi protiv hegemonije individualizma koja otežava mogućnost zajedništva u punom i temeljnom smislu te reči. Iskustvo i pokušaj zajedništva u vremenu opšte fragmentacije i nemogućnosti uspostavljanja vezivnog elementa kao pokretača žarko željenih i neophodnih transformacija, predstavlja subverziju sistema i jedan putokaz više ka promeni, a svako istraživanje novog neminovno mora proći fazu lutanja. I kao što je u Knjizi utisaka Bijenala akvarela napisao, u Zrenjaninu čuveni, Panta Šiklja Nafta: „Lutanja koja će neminovno dovesti do novog kvaliteta. Put je težak ali, kao i u muzici, teško je nagraditi rokenrol.“
Težnja ka zajedničkom delovanju u okolnostima opšte fragmentacije privrede, društva, kulturne scene, ne može biti ostvarena jednokratnim aktom ili gestom, pogotovo ako imamo u vidu hegemoniju individualizma, koja je glavni pokretač politika koje vode eksploataciji prirodnih i ljudskih resursa, kao u slučaju situacije sa Linglongom. U tom smislu, nameće se pitanje šta pojam zajedničkog mora da obuhvata kako bi se proizvela transformacija u kojoj bi ravnomerna raspodela resursa bila realno ostvariva. Šta svi mi iz svojih vlastitih pozicija možemo da uradimo u tom pravcu, što autorke ovog teksta, neizbežno vodi ka samorefleksiji i pitanju čemu danas može i treba da služi ova vrsta kritičke analize? Verujemo da kritika treba jednako da otvori proces preispitivanja sopstvene pozicije i pretpostavljene distance te da se odgovorno uključi u igru kolektivnog traganja za novim vrednosnim sistemima, kriterijumima i terminologijom koja može poslužiti kao važan doprinos na tom neizvesnom putu. Konstantni proces preispitivanja, preslaganja, odgonetanja ili prosto zajedničkog sagledavanja najraznovrsnijih perspektiva, od društvenog konteksta do umetničke forme, od materijalnih uslova do procesa proizvodnje, nije uzbudljiv samo zbog udruženih otkrića i mogućnosti, već je neophodan radi generisanja znanja i zajedničkih iskustava bez kojih ova disciplina rizikuje da ostane bez delatnog potencijala. Rigidni institucionalni obrazovni proces predstavlja tek početnu tačku formiranja i pojedinaca i kulturne scene, stoga samoedukacija i samoorganizovanost postaju sine qua non promišljanja i sprovođenja politika koje ne moraju biti nužno niti nove niti inventivne već treba da odgovore na potrebe trenutka u kojem se artikulišu i sprovode.
Teme budućnosti institucija i zajedništva otvaraju vrata za sva navedena pitanja, i mnogo više i dublje od toga. Iznad svega, ove teme nas pozivaju na međusobnu saradnju i (samo)kritiku, pozivaju nas da učimo jedni od drugih i da zajedničkim snagama razumemo šta nas može istinski povezati kroz zajednički interes koji se, pre svega, ogleda u borbi za dostojanstvene uslove rada i života i održivu budućnost za sve. Umetnost može biti to vezivno tkivo za otvaranje novih horizonata kolektivnog procesa promišljanja, artikulacije i testiranja, sada već evidentno neophodnih alternativa.
2 “Ljudska prava i fabrika Linglong: Slučaj vijetnamskih radnika u Zrenjaninu – šta sve znamo do sada”
BBC News na srpskom, 18.11.2021. – danas.rs/bbc-news-serbian/ljudska-prava-i-fabrika-linglong-slucaj-vijetnamskih-radnika-u-zrenjaninu-sta-sve-znamo-do-sada
3 Isto.
4 Günter Wallraff, Na samom dnu, Sveučilišna naklada Liber, Zagreb, 1986.
5 U četiri prostorije nalaze se rekonstrukcije tradicionalne srpske, mađarske, rumunske i slovačke sobe s početka 20. veka.
6 Samo 2019. i 2020. godine u koloniji su učestvovali, između ostalih, Irena Kelečević, Nora Mesaroš, Nemanja Milenković, Sanja Latinović, Dragan Vojvodić, Nemanja Nikolić, Nina Todorović, Adrea Dramićanin, Irena Kovač
7 Svoje odgovore na pitanja iz upitnika dali su Miroslav Karić (kustos Bijenala akvarale 2019. godine), organizacioni tim 19. Bijenala u Pančevu: Ivana Bašičević Antić, Sanja Latinović, Selman Trtovac, Stevan Vuković, i kustoski tim Bijenala Mladih: Senka Latinović, Teodora Jeremić i Jovana Trifuljesko. Irina Subotić, kao komesarka 1. bijenala akvarela podunavskih zemalja održanog 1991. godine, pozvana je da odgovori na ista pitanja u susret tridesetogodišnjici Bijenala akvarela.
8 Ovu tvrdnju iznosimo uz ogradu da nismo prisustvovale otvaranju izložbe i da je vrlo moguće da je u danima otvaranja atmosfera i čitava postavka koja uključuje i radove u javnom prostoru ostavljala drugačiji utisak od onog koje smo mi stekle prilikom posete izložbi nekoliko meseci nakon otvaranja.
Tekst će biti objavljen na veb sajtu elektrobeton.net, internet izdanju magazina BETON.
Projekat je podržalo Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije i SEEcult.org kao medijski partner.
Usled ograničenog budžeta, izvođenje projekta su takođe podržali članovi i članice Udruženja likovnih kritičara (AICA – Srbija) svojim besplatnim radom i konstruktivnim entuzijazmom.
Međunarodno udruženje likovnih kritičara AICA – Sekcija Srbije aktivno radi od osnivanja 1955. godine.
Udruženje likovnih kritičara je dobrovoljno, neprofitno, nestranačko i nepolitičko udruženje koje okuplja likovne kritičare i kustose čije se stručne i profesionalne delatnosti odnose na kritiku i pisanje tekstova o umetnosti u medijima, na edukaciju, na pripremu i realizaciju izložbi, a radi ostvarivanja zajedničkih ciljeva na polju razvoja i unapređenja moderne i savremene umetnosti.