Ovo izlaganje se bavi pitanjem recepcije pojma i prakse critica acritica (akritička kritika) Đermana Ćelanta (Germano Celant) u jugoslovenskom umetničkom prostoru tokom šezdesetih i sedamdesetih godina. Ćelantov stav o ulozi kritičara u proizvodnji i evaluaciji umetnosti, originalno iznet u tekstu Per una critica acritica: Inchiesta sulla critica d’arte in Italia (časopis NAC, 1970.) bio je uperen protiv proliferacije “gledišta kritičara” i prakse naknadne  interpretacije, koja je služila demonstraciji moći kritike i svrstavanju singularnog umetničkog rada u “kolekciju”, “depo” i “registrator”. Ćelant u svom tekstu naglašava nužnost saodnošavanja Nove kritike i Nove umetnosti, što su tom trenutku Land Art, Arte Povera, performans i konceptualna umetnost. Kritika je pozvana da odgovori na preoblikovanje odnosa produkcije, izlaganja i interpretacije umetnosti, koja više ne trpi granice profesionalnih ingerencija i prostornih regulacija izolovanih profesionalnih sfera modernističke javnosti, već se “meša sa pustinjom, stenjem, snegom, psihološkim i biološkim rekacijama” i “kamuflira unutar prirodnih i mentalnih elemenata do tačke samoponištenja”. Praksa akritičke kritike podrazumeva da se ne bude  po strani i iznad zbivanja u svetu umetnosti poput nekog sudije, već da se bude uz, pored, i sa umetničkim delom, u akciji njegovog događanja, u kreiranju “javnog momenta” njegovog prikazivanja. Praktično, Ćelant predlaže kustoske, saučesničke i promotivne inicijative koje transformišu kritičku aktivnost u pravcu kolektivno koordinisane akcije ili događaja.
 
Ovakvo shvatanje je afirmisano u radu niza kritičara i kritičarki aktivnih tokom šezdesetih i sedamdesetih godina u okrilju Studentskih centara i drugih alternativnih i samoorganizovanih prostora poput Biljane Tomić, Želimira Koščevića, Dunje Blažević, Jasne Tijardović, Nene Dimitrijević, Ide Biard, Ješe Denegrija i drugih protagonista i protagonistkinja fenomena retrospektivno imenovanog kao Nove umetničke prakse (termin je kanonisan kroz istoimenu izložbu organizovanu u Galeriji suvremene umjetnosti u Zagrebu 1978. godine). Svaka od ovih kritičarki ili kritičara imali su svoj specifičan pogled, stav i praksu koje se mogu analizirati kao specifična “autorska” manifestacija akritičke kritike u kolektivnom polju delovanja. Neki od prevoda pojma critica acritica se u lokalnom kontekstu diskutuju kroz sintagme kritika na delu (Denegri, Tomić) ili primenjena kritika (Blažević).
 
Fokus ovog istraživanja nije prevashodno na istoriografskom trasiranju Ćelantovih neposrednih kontakta u prostoru bivše Jugoslavije ili refleksijama njegove kritičke aparature među pojedincima i pojedinkama koji su se bavili kustoskim radom, kritikom i teorijom umetnosti. Reč je radije o principijelnim, idejnim manifestacijama pojma akritička kritika u materijalnoj praksi novog kritičkog delovanja koja se posredno može objasniti ovim  složenim konceptom. Smisao akritičke kritike podrazumeva odmak od kreativnog autoriteta u vidu jedinstvenog, velikog autora, pokazujući da je delo stavljeno pred kritiku već unapred proizvod zajedničkog delovanja i određenog oblika saučesništva u događanju umetnosti.