Aleksandra Sekulić

Bor, nasleđe u prolazu

U danima kada je Beograd ponovo vladao listama najzagađenijih gradova na svetu, kolega Dejan Vasić i ja procenili smo da je pravi momenat da posetimo Bor i Zaječar i naučimo od kolega i koleginica u ovim gradovima o njihovom delovanju u domenu kulturno-istorijskog nasleđa, arhivskog rada i borbi za javno dobro.

Kada uđete u grad Bor dočeka vas jedno SREĆNO, naslonjeno na rudarsko okno na površini između saobraćajnih traka na glavnoj ulici. Ispred njega, na kružnom toku, okreće se rudar. Da, okreće se spomenik rudaru nataknut na mehanizam tako da u okno gleda samo kada se naspram njega nađe, odnosno kada ga snađe ovo suočavanje. Da nisam u automobilu bilo bi mi žao rudara na prisilnoj vrtešci, izmeštenog i ridikulizovanog.  Međutim, na kružnom toku nema vremena za žalost jer nema zadržavanja, mora se voziti dalje, ka centru, i u tom prolazu, ako nije baš brza vožnja, a vi ste suvozač i dobro ste fokusirani, opazićete kroz prozor kako promiču i rudarski vagoni, damper, gume, dizalice, i još mnogo industrijskog nasleđa načičkanog na površine između dva pravca motorizovanog kretanja. Setila sam se u tom trenutku filmskog eseja Nike Autor pod nazivom Filmske novosti 63, koji nas uči kako je pogled čoveka u pokretu, a posebno pogled iz voza, do pojave filma navikavao ljudsku percepciju na kretanje slike. Na nama je da objasnimo sebi ovaj ulični film nastao „kretanjem“ nasleđa u prozoru našeg vozila.

 „Industrijsko nasleđe se, dakle, po svojoj „prirodi“, naknadno vrednuje iz savremenog istorijskog konteksta i na vremenskoj lenti nas vodi unazad, u istorijske proizvodne procese koji su doveli do sadašnjosti, što nužno ne podrazumeva samo razvoj, shvaćen kao progresija i modernizacija, već i suprotne procese: regresiju, reorganizaciju, tranziciju, stagnaciju i devastaciju. Pod pretnjom deindustrijalizacije i u strahu od privatizacije kompanije, u poslednjoj deceniji posebna pažnja poklonjena je urušavanju dosadašnjeg rada institucija, u našem slučaju Muzeja rudarstva i metalurgije, koji je kao relevantna ustanova iz grupe tehničkih muzeja brinuo o industrijskom nasleđu, tako što su mu oduzeti predmeti iz jedinstvenog „Park-muzeja“. Eksponati su u sklopu kampanje „Za lepši Bor“ preraspoređeni duž glavne ulice. (…) Mobilizacija i premeštanje eksponata i spomenika duž površine koje razdvajaju saobraćajne tokove doveli su do toga da su predmeti manje pristupačni ili sasvim nepristupačni za razgledanje, jer je to sada moguće samo u prolazu, sa trotoara ili iz vozila u pokretu. Taj uzgredni pogled u prolazu na kulturno-istorijske spomenike dovoljno govori o nameri i odnosu prema kulturnoistorijskom i industrijskom nasleđu Bora.“¹ 

U gradu koji se orijentiše po dužini, dakle, ne po kvartovima već po kilometru rednom, odnosno gradu koji je rejonizovan od rudnika prema daljem rastu u vremenu i prostoru, vožnja sa pogledom na nasleđe u prolazu zaista ima potencijal za koji metar filma, a toliki su filmovi (i brojem i dometima) u ovom gradu već snimljeni. Ipak, jedan je „bager“ stabilan, nepokretan i stoji pred sopstvenim amfiteatrom – Centar za kulturu „Bor“. Narodna biblioteka Bor i Muzej rudarstva i metalurgije smešteni su u zgradi pomenutog Centra, projektovanoj da spoljašnjom arhitekturom podseća na bager, a čija je „kašika“ bila zamišljena kao sala u parku, ali nikad nije realizovana.

Muzej rudarstva i metalurgije u Boru jedna je od prvih institucija ove vrste u Jugoslaviji. Osnovan je na inicijativu Gradskog odbora Saveza boraca i prva postavka bila je posvećena Narodno-oslobodilačkoj borbi i oslobođenju Bora 1951. godine. Muzej je počeo sa radom 1961. kao Narodni muzej Bor kada osnivač Skupština opštine Bor postavlja prve stručnjake, muzeologe. Na osnovu dominantnih delatnosti, Muzej 1972. sve više prilazi grupi specijalizovanih muzeja i menja naziv u Muzej rudarstva i metalurgije, čime je postao specijalizovana ustanova u grupi tehničkih muzeja koja se bavi proučavanjem razvoja rudarsko-metalurške delatnosti.

„Razvoj rudarstva i metalurgije na području Timočke krajine započeo je od najranijih vremena pre oko 6000 godina i sve do danas je davao osnovni ton celokupnom ekonomskom, socijalnom  i kulturnom kretanju ove oblasti. Taj uticaj manifestovao se u stvaranju specifične materijalne kulture, izboru mesta za stanovanje, izradi specijalizovanih alatki, kao i formiranju posebnih običaja.“² 

Danas je deo fonda izložen u suženom prostoru jer se čeka rekonstrukcija Muzeja. Ta „sužena“ postavka, realizovana s velikom pažnjom i kreativnošću, uspešno ispunjava institucionalno „međuvreme“, čime je građanima i posetiocima Bora omogućen javni pristup muzejskim zbirkama, za razliku od institucija koje su zbog renoviranja i rekonstrukcija ostale nepoznate i nevidljive generacijama. Izazov za kustose je ogroman. Kako saznajemo u tekstu Danijele Ristić „U beležnici“, prebogate zbirke obuhvataju predmete kao što su najstariji alat i oprema nađena u Rudnoj Glavi, praistorijskom rudokopu u severoistočnoj Srbiji (kameni rudarski batovi od rečnih oblutaka, keramičke posude za obradu iskopane bakarne rude, keramički žrtvenici), nalaze iz Zlotske pećine iz perioda eneolita do gvozdenog doba (šila, dleta, sekire, alatke od jelenskih rogova i kosti, kameno i kremeno oruđe, bakarne igle i drugi), nalaze iz antičkog perioda sa lokaliteta Kraku lu Jordan kod Kučeva (gvozdene alatke, keramičke rudarske lampe), srednjovevekovni materijal od ranovizantijskog perioda do poznog srednjeg veka, kao i materijal iz novovekovnog perioda (rudarske nadžve, kožne kape i šlemovi, sablje iz turskog vremena)… Arheološki deo izložbe organizovan je da omogući uvid u razvoj metalurgije od samih početaka, tako da uz praistorijske predmete poput alata od jelenskih rogova ili bakarne igle, didaktičkih tabli i drugih pomagala, crteži i sheme daju uvid u same procese za koji su predmeti osmišljeni ili čiji su rezultat.

Vodeći nas kroz postavku, viši kustos praistorijske zbirke Igor Jovanović opisao nam je veliko interesovanje međunarodne stručne javnosti za ovu zbirku i nalaze iz praistorije, budući da su oni među najstarijim te vrste u Evropi. Pored fascinantnog praistorijskog žrtvenika koji je zaštitni znak Muzeja, meni pažnju privlače potporne grede iz rimskog rudnika i drveni malj iz srednjeg veka, uzbudljivo za sve nas koji nismo verovali da drvo može da se ovoliko dugo očuva u tako dobrom stanju. Ovaj deo zbirke u levom krilu foajea Doma kulture u dijalogu je sa desnim delom u kojem se nalazi izbor iz etnografske zbirke, kao i veliki francuski sef iz međuratnog perioda, dok je ispred njega vitrina sa predmetima iz radnog logora iz vremena Drugog svetskog rata i okupacije. Prostori „iza zavese“ koji čekaju rekonstrukciju takođe sadrže značajne predmete, i biće veliki praznik da se Muzeju posle renoviranja omogući pun zamah. Do tada i ovo privremeno rešenje postavke omogućava učenicima, studentima, građanima i svim posetiocima da steknu dobar uvid u ovaj neverovatan kontinuitet.

Igra dimenzija u ovom dijahronijskom pogledu na Bor značajno mi je pomogla da sagledam prizor kojem smo se približavali. Na deset minuta laganog hoda od Doma kulture, pored nekadašnjeg objekta Zlatare Majdanpek sa kojeg apokaliptično vise slova u višegodišnjem padu u zanemarenost, zatim pored Prenoćišta Srbija (koje je nekad bilo hotel), zgrade iz „francuskog vremena“ i Uprave rudnika na kojoj je natpis Ciđin, pored starijih kuća u čijim su dvorištima dečije igračke, niz put, još nekoliko metara –  stiže se do ambisa površinskog kopa koji je godinama gutao ovu ulicu i čitave kvartove. Rupa, „gropa“, „gaura“ ili kop. Posle crteža praistorijskog procesa metalurgije i topljenja rude u podzemnim rupama, ova zastrašujuća rupa u koju se „uliva“ gradska ulica svojim dimenzijama podsetila me je na danas normalizovane razmere eksploatacije, i na njeno skoro (obećano) višestruko povećanje. Rupa i dalje zjapi, ogromnog prečnika i kapaciteta za eho nekog kanjona, ali ima svoj novi zvuk. Naime, eksploatacija na ovom mestu je završena, i sada se jalovina i raskrivka sa Kriveljskog kopa transportuje i njom se rupa u Boru zasipa. Ovaj proces je već rezultirao neverovatnom kupom jalovine po kojoj se slivaju boje, a zvuk klizeće i kotrljajuće jalovine sablasno odzvanja kao neki zombi zvuk rudarskog procesa ali ispražnjenog od rudarstva: rupa više ne jede ulicu i naselja ali nije tiha, stvara se nešto samo od sebe, reljef se i dalje menja, ali u nepoznatom pravcu. Ako se stane na ruševinu do nedavno javne institucije, sada na samoj ivici ambisa, zvuk se može i zabeležiti. Nasleđe za slušanje.

U publikaciji Narodne biblioteke Bor „O foto dokumentaciji francuskog društva borskih rudara“ Dragana Stojmenovića, možemo porediti pejzaže i površine grada i kopa zabeležene na fotografijama nastalim u periodu od početka 20. veka do Drugog svetskog rata. Autor je u knjizi temeljno i sistematično objasnio proces „odravnjivanja“ foto dokumentacije kojim se bavi, a tekst „Industrijsko nasleđe u industriji nasleđa“ nas uvodi u ovo istraživanje. Tekst je podeljen na poglavlja/kilometre Bora i reči o Boru, i postavlja pred nas analizu složenog odnosa između industrijskog nasleđa i radničke kulture kao materijalne i nematerijalne komponente jedinstvenog kulturno-istorijskog nasleđa. Danas je to jedinstvo „razvezano“: poželjno industrijsko nasleđe učestvuje u procesima kapitalističke transformacije, privatizacije i njihove normalizacije, i stoji nasuprot radničkoj kulturi, odnosno radničkim pokretima iz kojih su proizašle institucije koje danas ovim nasleđem raspolažu. U „Šestom kilometru“ možemo naučiti o radničkim pokretima: od štrajka u organizaciji pododbora Saveza rudarskih radnika 1907, do uloge seoske knjižnice sa socijalističkom čitaonicom u Zlotu koju je osnovao Propagandni radnički odbor 1909. godine. Iz ovih borbi dotično nasleđe je steklo javni značaj:

„Pojam industrijskog nasleđa – u našem slučaju – u stopu prati radnička kultura koja se preko radničkih pokreta vrlo rano suprotstavila industrijskom kapitalizmu. S našeg stanovišta, industrijsko nasleđe je inertna, masivna komponenta koju je, pored investitora i kolonijalnih eksploatatora, gradila živa, aktivna i participativna radnička kultura, koju možemo posmatrati delom istorijske formacije socijalističkog samoupravljanja. (…) Upravo je radnička kultura u periodu socijalističkog samoupravljanja, svojim direktnim učešćem u odlučivanju, kulturnim dobrima pridala saznajne vrednosti, proistekle iz njihove sistematične institucionalizacije i njihove dostupnosti kao „društvenog proizvoda“ od javnog značaja.“ ³ 

 U „Sedmom kilometru“ autor nas priprema:

„Da bismo došli do fotografskog „ovde i sada“, fotografišući ono istorijsko „ovde i sada“, pokušaćemo da sagledamo trenutnu sliku i poziciju industrijskog nasleđa u Boru u celini, preko simboličke organizacije prostora i upotrebe industrijskog nasleđa u javnim prostorima. Pokušaćemo da opišemo kako su se u javnom prostoru i dominantnom javnom diskursu materijalizovale „mašinizirane želje“, kako je prevladala industrija nauštrb rada, a radničke kulture potisnute su u „kolektivno nesvesno“ i kako je radničko organizovanje svedeno na minimum, mada tu kulturu i te organizacije još uvek možemo otkrivati kao neiscrpno nematerijalno nasleđe.“ ⁴ 

Priča o „mobilizaciji“ nasleđa i njegovo raspoređivanje na „nemesta“, odnosno dekontekstualizacija i deložacija nasleđa u i za „lepši Bor“ data je u ovom poglavlju u svom bogatom kontekstu, i kao figura može da posluži za opis mnogih i širokih procesa revizionizma u službi normalizacije kapitalističke transformacije i eksploatacije koji simuliraju opšti konsenzus. Posmatrajući „proizvodnu traku“ emuliranu nizom mašina na gradskoj ulici (njenom statičnom nemestu), autor pretpostavlja da nas ta traka mora podsetiti na one koji su radili na takvim mašinama. Meni se, iz prolaza, čini da to pitanje nije namenjeno nama (iz prolaza), ali da je prisutno kod građana Bora koji pored njih svakodnevno prolaze. Ja sam se zapravo pitala ko se sada brine o tako izmeštenim mašinama, i nameće mi se zaključak da je ova dekorativna listela namenjena turistima, a da je građanima Bora ova instalacija posađena kako bi se, kroz svakodnevno suočavanje sa ovim dekontekstualizovanim i praznim mašinama svedenim na prolaznu atrakciju, normalizovalo otuđenje od onoga što je njihovo jedinstveno kulturno-istorijsko nasleđe. Možda je reč o nekoj parodiji javnog značaja, izvođenjem kvazidostupnosti objekata, lišenih saznajne vrednosti, izloženih i – ničijih.

Međutim, ova knjiga Dragana Stojmenovića dokaz je da suštinsko prenošenje toga saznanja nije zaustavljeno. Kako čitajući knjigu izlazimo iz „Sedmog kilometra“ u tekstu i ulazimo u rad na arhivama fotografija u Boru, tako smo ovim putem, ali u drugom pravcu, izlazili iz Bora i sedmog kilometra, i krenuli u Zaječar da se upoznamo sa istraživačkim projektom Kristalno jasno Vesne Madžoski i Mikice MIH Andrejića i njihovim radom na arhivama fotografija u Zaječaru. Sa ovakvim primerima defragmentacije, prosijava i neko društvo budućnosti koje će ovim radovima raspolagati, a mi možemo duboko udahnuti i zaputiti se u Beograd, broj jedan na svetu.

---

¹  Iz teksta Dragana Stojmenovića „Industrijsko nasleđe u industriji nasleđa“ u knjizi: O foto dokumentaciji francuskog društva borskih rudnika, Narodna biblioteka Bor, 2020, poglavlje „Šesti kilometar“, strana 36 – 39).

²  Iz teksta Danijele Ristić: „Stalne postavke Muzeja rudarstva i metalurgije u Boru“, Beležnica – list Narodne biblioteke Bor, broj 6, godina IV, proleće/leto 2002.

³  Dragan Stojmenović, isto.

⁴  Dragan Stojmenović, isto.

---

Dejan Vasić

Fino poliranje

U trenutku kada se širom Srbije organizuju protesti protiv Zakona o eksproprijaciji i izmena Zakona o referendumu kako bi se sprečila ekološka katastrofa koju bi izazvalo otvaranje rudnika za eksploataciju minerala jadarit u dolini reke Jadar u Zapadnoj Srbiji, u Muzeju Jugoslavije otvorena je izložba „Osmi kilometar“. Arhitekte okupljene oko platforme „Moderni u Beogradu“ (MuBGD) koju čine Iva Bekić, Petar Cigić, Dalia Dukanac, Stefan Đorđević, Irena Gajić, Mirjana Ješić, Hristina Stojanović i Snežana Zlatković, ovom izložbom predstavljali su Republiku Srbiju na 17. međunarodnoj izložbi arhitekture u Veneciji 2021. godine, čiju je centralnu temu „Kako ćemo živeti zajedno“ postavio kustos Hašim Sarkis. Važno je napomenuti da je predmet istraživanja za ovu izložbu bio grad Bor, smešten na obodu rudarskog basena u Istočnoj Srbiji.

Prostorom izložbe postavljene u Paviljonu Srbije u Veneciji (nekada Paviljonu Jugoslavije), a nakon toga i u Muzeju Jugoslavije, dominiraju visoko estetizovani objekti monumentalnih razmera – maketa rudarskog kopa Bor, kao i prostorna instalacija od bakarnih ploča, koja je postavljena na podu i nastavlja se na naspramnom zidu, na kojoj su ugravirani crteži i postavljeni interaktivni sadržaji. Oba objekta presečena su na sedam sekvenci, što odgovara načinu urbanog planiranja grada Bora koji čini sedam zona, kao i načinu orijentacije Borana koji u svakodnevnom govoru iskazuju udaljenost različitih objekata u odnosu na rupu kao nulti kilometar. Katalog izložbe zamišljen je vrlo ambiciozno, bogato je ilustrovan crtežima i fotografijama instalacije, i upotpunjen tekstovima stručnjaka iz oblasti arhitekture, dr Milorada Mladenovića, dr Ane Nikezić i dr Luke Skanzija, kao i organizacionog tima koji čine komesar paviljona Slobodan Jović, glavna i odgovorna urednica Ljiljana Miletić Abramović, i članovi „MuBGD“ koji su potpisali tekst napisan u trećem licu množine. Pohvalno je da je tekst „MuBGD“ takođe podeljen u sedam sekvenci, kao i da je postojeća urbana podela grada na sedam zona uključena ne samo u njihov metodološki pristup istraživanju, već i u arhitektonsko-dizajnerski umetnički izraz. Pored toga, stručni tim predviđa i osmi kilometar koji predstavlja kvalitativno novi sloj grada, predlažući moguće pravce daljeg razvoja koji bi bili nezavisni od rudarske industrije. Na prvi pogled rekli bismo da je sve tu, i da ne postoji ništa problematično. Odgovor na postavljenu temu „Kako živeti zajedno?“ autori interpretiraju „kroz odnos život-rad, koji generiše oblike kolektivnosti i manifestuje se kroz odnos proizvodne baze gradova i izgrađene urbane strukture“.¹  Ovde se čini važnim da mislimo o onome što nas visoki sjaj fino ispoliranih bakarnih ploča iz valjaonice Sevojno sprečava da vidimo.

Hans Jonas u eseju „Filozofija na kraju veka“ tvrdi da se ekološka kriza javlja u situaciji nesputanog tehnološkog i naučnog razvoja, koji se dešava bez etičkog okvira kao osnove.²  On tvrdi da filozofija mora da radi sa naukom da bi došla do novog načina razmišljanja o umu i njegovom odnosu prema prirodi kao biću. U svojoj fenomenološkoj biologiji, Jonas nastoji da vrati duh u materiju i ponovo poveže ljude sa prirodom, što mu omogućava da formuliše argument za „imperativ odgovornosti“. Kada govorimo o međusobnoj povezanosti ekoloških problema i industrijskog razvoja baziranog na ekstraktivizmu, moramo poći od preispitivanja sopstvene pozicije i potruditi se da osvestimo, i time izbegnemo, mehanizme ekspoloatacije i ekstrakcije koje smo internalizovali.

U trenutku kada se u domenu umetnosti više od dve decenije unazad problematizuje ekstraktivistički kapitalizam i njegov pogubni uticaj na klimatske promene i zdravlje ljudi, uz zagovaranje ekonomskog odrasta i postavljanje pitanja karbonskog otiska sopstvenog rada, „MuBGD“ biraju fenomen grada podignutog na obodu basena rudnika obojenih metala za centralnu temu nacionalnog paviljona, a metal koji potiče iz istog rudnika koriste pri izradi rada bez ikakve autorefleksije. Ekološke probleme u Boru autori su adresirali tek unutar „šestog kilometra“. Kako navode, na tom kilometru Borani uspevaju da se domognu relativno čistog vazduha. Autori postavljaju pitanje „Kako ćemo disati zajedno?“ u kontekstu ekspanzije rudarskog kopa, ali i nekontrolisane eksploatacije prirode. Projekciju budućnosti razumeju kao mogućnost postindustrijske emancipacije proizvodnih procesa i ekološke revitalizacije. Kada je reč o „nedoumicama stanovništva“ u pogledu opstanka grada i njegove ekološke održivosti usled prisustva teške industrije, autori vide rešenje u ugradnji mehanizama za prečišćavanje vazduha koji bi radili na alternativnim izvorima energije. U bogatoj flori i fauni, autori prepoznaju veliki ekološki i turistički potencijal, ne dovodeći ih u vezu sa daljom eksploatacijom prirode borskih planinskih predela drugim sredstvima.

Na koji način se pitanje kolektivnosti manifestuje u bazi i nadgradnji urbane strukture Bora, ali i infrastrukture koja zajedno gradi predstavljanje projekta u nacionalnom paviljonu?

Da bismo odgovorili na ovo pitanje moramo ga sagledati iz istorijske perspektive. Urbana struktura Bora nastala je usled infrastrukturnih potreba neophodnih za život ljudi tokom rada na eksploataciji rude, i neraskidivo je vezana za procese industrijalizacije. To dovodi do formiranja varoši u periodu od 1903. do 1941. godine u vreme uprave Francuskog društva Borskih rudnika (prvi kilometar), dok status grada Bor dobija 1947. godine, i dalje se urbanistički razvija usled priliva stanovništva koje je uslovljeno povećanim potrebama za radnom snagom zbog industrijskog razvoja tokom samoupravnog socijalizma (drugi, treći, četvrti, peti, šesti i sedmi kolometar). Komunistička ideja uspostavljena na solidarnosti, jednakosti, utopizmu i progresivizmu, koja čini ideološku bazu i nadgradnju jugoslovenskog socijalizma, nije ni spomenuta u radu „MuBGD“, kao ni prinicipi radničkog samoupravljanja na čijim je osnovama u tom periodu organizovana privreda, i u okviru kojeg je Borska industrija zauzimala značajno mesto. Samoupravljanje je bilo primer uspešnog razvoja modela socijalizma u jednoj državi, i preko njega možemo pratiti promene u društvu. Reč je o novom načinu vođenja organizacije rada, drugačijem odnosu ekonomije i politike, kao i participaciji radničke klase putem radničkih saveta, što se ogledalo i na kvalitetu provođenja slobodnog vremena, kao i na životu radnika. Autori navode da se nakon Drugog svetskog rata rudnik nacionalizuje i postaje okosnica industrijskog razvoja istočne Srbije i Jugoslavije, ali izostaje ideološki i politički okvir u kojem se ovi procesi dešavaju, iako je mogao i morao da posluži kao baza za objašnjenje kolektiviteta, kao i materijalne baze i nadgradnje razvoja grada.

Solidarnost i jednakost nužan su preduslov za kolektivni rad, i na najbolji način se manifestuju kroz sopstveno delovanje. U maju mesecu 2021. godine, usled otvorene cenzure teksta koji je po pozivu „MuBGD“ napisala dr Deana Jovanović i povlačenje istog iz štampanog kataloga od strane urednice publikacije Ljiljane Miletić Abramović, dvoje autora: Dragan Stojmenović i Jelica Jovanović, kao i treći koji je ostao neimenovan, iz solidarnosti su povukli svoje tekstove.³  Prema navodima dr Deane Jovanović, povod za cenzuru bile su njene kritičke ocene aktuelnih ekoloških problema u Boru, koje su okarakterisane kao sporne. Iako je autorka prihvatila jedinu sugestiju koja joj je upućena, da iz teksta izbaci ime predsednika Aleksandra Vučića, tekst nije objavljen. Solidarnost „MuBGD“ sa autorkom, iako obećana po cenu izostanka kataloga izložbe, izostala je.

Sa kojim ambicijama se autori „projekta o budućnosti grada Bora“ javljaju na otvoreni poziv za nacionalne predstavnike na Bijenalu arhitekture, konkurs čije raspisivanje se dešava godinu dana nakon privatizacije rudnika od strane kompanije „Ciđin majning group“ (Zijin Mining Group)? Odgovor na ovo pitanje jasan je iz same postavke „kvalitativno novog sloja grada“, osmog kilometra koji se prostorno pozicionira unutar postojećih sedam gradskih zona Bora, a koji treba da ih preporodi, modernizuje i unapredi. Iz ovakvog pristupa vidljiva je internalizacija govora o nedovršenoj tranziciji iz (neizrečenog) socijalizma u liberalni kapitalizam, koji u svojoj postindustrijskoj fazi (novim putevima svile) donosi stanovništvu rešenje ekonomske i ekološke situacije. Pozicija autora je jasna i iz nekritičke upotrebe termina postindustrijsko nasleđe, koje se komodifikuje kako na primeru predloženih rešenja unutar osmog kilometra, tako i u samom vizuelnom i prostornom predstavljanju projekta „Osmi kilometar“.

Da bismo na adekvatan način razumeli umetnički rad, polazimo od premise da je on istovremeno situiran i kontekstualan. U jugoslovenskom socijalizmu, ideja emancipacije je neraskidivo vezana za istoriju radničke klase i radničkog pokreta, a koju su „MuBGD“ prećutali. Odvajanje pitanja nasleđa od pitanja rada i radničke klase predstavlja otuđenje, i deo je procesa dalje komodifikacije kulturnih dobara i nasleđa u saučesničkoj aproprijaciji. Izrada predloga postindustrijske revitalizacije grada Bora, kroz prizmu predloženog emancipacijskog otklona od industrijalizacije i radništva, za potrebe predstavljanja na Bijenalu arhitekture opredmećena je kao prostorna instalacija. Da li je bakarna površina ove instalacije dovoljno ispolirana da nas njen odsjaj sprečava da uočimo sopstvenu refleksiju?

---

¹  MuBGD, Osmi kilometar: uvodno obrazloženje, u: Ljiljana Miletić Abramović „Osmi kilometar“, Muzej primenjene umetnosti, Beograd, 2020, str. 35.

²  Hans Jonas, „Philosophy at the End of the Century: A Survey of Its Past and Future“. Esej je napisan na osnovu predavanja koje je održano 25.05.1992. godine u Prinzvegenten Teatru u Minhenu, i deo je serije “The End of the Century”. Suhrkamp Verlag, Franktort on the Main, 1993.

³  Za više informacija pogledati tekst Jelene Koprivice „Otvaranje paviljona Srbije u senci cenzurisanog kataloga“ objavljen na: https://nova.rs/kultura/maja-gojkovic-otvaranje-paviljona-srbija-cenzurisan-katalog/, posećeno dana 11.12.2021.